Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Есеј- Лара Дорин


Лара Дорин 

ОКО УРАГАНА  или  У ЖАРУ ЖИВОТА

есеј

Милутин Бојић, живео је јако кратко(25 година),  али је  успео у свом кратком животном веку да доживи и осети  велику трагедију, и напише једну од најлепших родољубивих песама, чудесну Плаву гробницу.  Његове године биле су мера његовог живота. Животна страст у тој песми мера је његове младости која је једина могла да опише страдање исте, и то речима оног који је у страдању учествовао. Још један  доказ да добру поезију не пишу зреле године,  већ је пише животна страст, широк поглед који се са годинама сужава и скупља у једну тачку, када човек  упадне у замку цинизма коју је тешко избећи,  па му се сузи свет како му се сужава и живот. Већина познатих писаца постали су занатлије, лишени својих најлепших година и животног заноса, окружени сопственим  ауторитетом који су у младости стекли, подижу баријере и умањују снагу младог пера, позивајући се на мудрост и искуство  које је једнако  квалитету, а у ствари одјекују празнине и пишу се књиге пуне занатства,  где је упошљена мисао која  прати траг потрошеног надахнућа.

Тужна је снага искуства и ауторитета који подиже зидове да би сачувао своју вредност. Јер ако зид се  сруши, да се видети да је Плаву гробницу написала младост пуна  животног жара, и да нема краја доброј поезији коју пише почетак живота. Онај први ударац, прво искуство, па све следеће борбе док се човек не укроти и не истроши, умири се и заузда, па се позове на мудрост годинама стечену,  кад нема више ничега другог  на шта би се могао позвати,  не би ли сачувао свој  одраз у огледалу.

Дивно је знати када стати. Диван је дар живота осетити тренутак када је доста. А не себе умањити и расплинути жељом да до краја траје оно што има рок трајања, и  велико је само у најлепшој амплитуди  почетног заноса  који  једини  има снагу да се разлиста и разодене до голе кости.

ПЛАВА ГРОБНИЦА

 

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.
 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.


То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.


Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомима?

То велика душа покојника лута


Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!


Јер проћи ће многа столећа, к'о пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.


Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.


Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.


Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.


Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.


Јер, тамо далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.


Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.


Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦ Бр. 22-23 ♦