Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Заборављени песници


ПРОКА ЈОВКИЋ — НЕСТОР ЖУЧНИ  

(Лалић, 1886 — Ниш, 27.04.1915)

Прока Јовкић је рођен 1886 године у малом бачком селу Лалићу  у изузетно сиромашној сељачкој породици. Један је од најбољих песника генерације у периоду од почетка 20 века па до Првог светског рата. У седамнаестој години одлази у Америке где је радио најразличитије физичке послове, а једно време је чак провео и у манастиру као искушеник. И поред тешког и несигурног живота испуњеног немаштином почиње да пише прве стихове. Ту је уз помоћ Михаила Пупина, Николе Тесле и других познатих српских исељеника  објавио и своју прву збирку песама  "Поезија неба и земље" 1910 године у Окланду, које су биле пуне протеста против социјалних неправди и понижавања човека и први пут јавно употребљава псеудоним Нестор Жучни.

Исте године у Сан Франциску објављује другу збирку „Поезија неба и зхемље.“

Јован Скерлић, бива искрено одушевљен стиховима њему до тада потпуно непознатог песника. Он Несторову поезију оцењује "као смелу и необичну у времену поезије која је укалупљена у шаблоне и стеге...“ па се на његов позив Нестор Жучни враћа у Србију где завршава гимназију и уписује Филозофски факултет.

Године 1912. у Србији објављује своју трећу збирку песама „Књига  борбе и живота“

Када је почео Првог балкански рат захватио Нестор Жучни се пријављује као добровољац. Са почетком Првог светског рата  поново облачи војну униформу и са целом владом, где је имао запослење, сели се у ратну престоницу Ниш. Крхког здравља и већ изнуреног организма у претходном Балканском рату, Прока Јовкић оболева од пегавог тифуса и умире 27 априла 1915. у пољској болници у Нишу где је и сахрањен.
У периоду између два светска рата поезија Нестора Жучног била је омиљена међу млађом генерацијом читалаца, посебно оних социјалистичког уверења. Међутим, после Другог светског рата  и данас Нестор Жучни, односно Прока Јовкић, полако пада под вео литерарног заборава.
О поезији Нестора Жучног говори неколико његових песама.

НОВА СИЛА
У срца су наша бесмртне ватре
Вечите слободе запалиле луче,
Јаче од громова, облака и туче,
И нико њих неће успети да сатре
У бића су наша, бунтовна и врела,
Улиле се бујне реке воде живе;
Идеја је наша велика и зрела...

               ***

ПРОКЛЕТО ДОБА

Ми смо у добу вечнога трвења 
У коме сваки отима и граби, 
У добу једног лудог поколења 
Кад кличу јаки — али плачу слаби.

Кад скоро свако знојав и очајан 
Са осећај'ма дивљачким и крутим, 
Брза и жури за мамоном жутим 
И тражи живот високи и сјајан.

О добру оних што се у злу гуше 
Већ нема нико времена да мисли — 
Зар људи време узаман да траће?
 

Ах, чујте, сви ви, чије су још душе 
За људство бриге и терети стисли — 
У овом добу нема више браће!
                                         "Књига пјесама“
***

ИЗГИНУЛИМА
(у првом светском рату)

Збогом, пала браћо, изгинули мртви, 
Синови свих људи, народа и раса: 
Сви ви што сте болно издахли на жртви 
Не знајући разлог, не пустивши гласа, — 
На кланици страшној где се мржње бију 
И паклени поздрав противнику носе, 
У сечи крвавој, где злом срца врију 
И гвожђем и крвљу сатиру и косе, 
Тамо где је била кобна судба ваша: 
Збогом, браћо наша!

Историја људи крвава и мучна 
Где се вечно мржњом и осветом дише, 
Пуна горке патње и страдања жучна, 
Још један ће нови злочин да запише. 
И легенде нове о делима грозним 
Ко мистичне приче шириће се светом, 
Кружити далеко потомствима позним 
Зборећи о сраму, животу нанетом, 
О руглу што крије трагична смрт ваша. 
Збогом, браћо наша!

Збогом! Ноћ је црна што се мукло слеже,
Све већма нас даве зли духови њени. 
Збогом! Срце свих се грчевима стеже
Од немоћи кивне да судбу измени. 
Збогом! Ћути земља . . . безумна, крвава; 
Ћути ово небо, слепо, глуво, немо. 
Само цвиле мајке, пиште деца ваша . . . 
Збогом, браћо наша!



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦ Бр. 22-23 ♦