Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић


Љубомир Вујовић 

ТРОДИМЕНЗИОНАЛНА ПОЕЗИЈА

МОЛИТВА У ХРАМУ ЉУБАВИ

Мисли моје, тело свето, ево клечим пред немиром

Хтео бих да ватру молим, да ми врати оно лето

Што сам дао са презиром и стао да мржњу волим

Мисли моје, тело свето, хтео бих да ватру молим

 

Ватро моја, света речи, божје око из љубави

Пред водом се ево кајем, да ли може жар да спречи

Да се прошлост заборави, обасјана твојим сјајем

Ватро моја, света речи, пред водом се ево кајем

 

Водо моја, с божјим даром, сето неба које стари

Да ли могу да те молим сјајним мачем и олтаром

Песма моја да крмари оној коју навек волим

 

Мисли моје, тело свето, ветрови су моја браћа

Са птицама што узлећу. Нека песма буде престо,

А молитва моја краћа, јер пред небом палим свећу

                                                               Милорад Калезић*

*Милорад Калезић (1936, Бријестово, Даниловград), учитељ, књижевник и сликар; објављене књиге:  Жиг миља (1972, песме), Наследне очи птица (1976, песме), Царске кише (1982, бајке), Немушти трг (1994, песме), Далеко је Фуџијама (1998, хаику), Ехо звонова (1998, хаику), Стварање Ане (1998, сонетни венац), Шаргита на Петибору (1999, песме за децу), Пјесме завичајке (2002, песме за децу), Тамна сунца (2003, песме), Јерихонске трубе (2004, песме), Бела кошута (2004, бајке и кратке приче за децу), Померање неба : 1001 афоризам"(2004); Сабрана дела (2005); Превођен на енглески, руски и бугарски; заступљен у више антологија и зборника; Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења црногорских писаца за дјецу и младе.

Поезија Милорада Калезића определила ме дасе огледам у писању тродимрнзионалне поезије.

                                                                 Љубомир Вујовић

ЛАМЕНТО ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ

 

Затворићу небо у стихове своје, Вињетама слова скрићу плаво море

И облаке наде да из речи сину, Под графитним трагом сачуваћу боје

Сазвежђа сетна распламсаћу до зоре, Да се тамном ноћи снови не расплину

Затворићу небо у стихове своје, И облаке наде да из речи сину

 

Затворићу срце у стихове своје, Као стене магму испод земне коре

Да ми плами ватре никад не умину, Из дубина жара где се искре роје

Узбурканом лавом сећања док горе, Молићу вулкане да ме теби вину

Затворићу срце у стихове своје, Да ми плами ватре никад не умину

Ово је ламенто лепоти која траје, Док бревијар смрти сенчи сунца зраке

И дах  жудни, крилом птице да полетим, Опија ме песма, утеху ми даје

Да за навек нежно грлим снове лаке, Да те страсно љубим, тугу кад осетим

 

Затворићу небо у стихове своје, Желим гладну љубав вечношћу да толим

Записима срца да слова не жуте, Из графитног трага разлиће се боје

У сазвежђа сетна кроз која ћу да волим, И кад ми осећања пепелом заћуте

 

*Строфе песме могу да се читају на више начина:

-          хоризонтално:  болдиранo + италик

-          вертикално: само болдирано

-          вертикално:  само италик

-          укрштено: болдирано испод италика

-          дијагонално: I  и II строфа, болдирано – италик

-      дијагонално: II и III строфа, италик – болдирано...

 

                                             

***

ДОГОДИНЕ* НА ГАЗИМЕСТАНУ

 

Погледај брате небо ка југу Тамо где божур цвета из рана

Где заветни сјај облаком дише И рујом вида голему тугу

У име Немање и Душана За љубав наде сунца и кише

Погледај због сна будућих дана Нек ти реч заструји непрестана

Кроз поздрав роду, куму и другу Дoгодине, код Газиместана

Погледај брате небо ка југу Ту заветни сјај облаком дише

 

Ослушни звон са спаљеног храма Тамо где светост предака сија

На Косову, срцу душе наше Крст је срушен без имало срама

У колевци српства пошаст клија Просто било сили којом плаше

Ал догореће та свећа вучија Уз ова слова одабрана

Када се зачује са свих страна Догодине код Газиместана

Ослушни звон са спаљеног храма На Косову, срцу душе наше

 

Нека прође и стотину лета Свануће дан да избрише тугу

Кад радоснице низ лице кану Тамо где божур из рана цвета

Озариће сјај тробојну дугу Српске зоре опет ће да грану

 

Погледај брате небо ка југу Молитвом за поља разапета

Са вером у моћ праведног света Сачувај речи да не нестану

Па нек прође и стотину лета Догодине на Газиместану

 

* Песму сам написао у Јерусалиму, надахнут радиционалним поздравом Јевреја који су се у свим деловима света, након протеривања из Јерусалима у II веку, поздрављали са поздравом  „Догодине на Зиду плача“ све док жељу нису и остварили - у 20 веку.

***

МОЈ РОД

 

Чим разгрнем вео митова давних, Из злосутне гуке црнила јама

Кроз слике јада, лапота и беде, Шири се чемер и душу ми стеже

Крунећи ловоре победа славних, Извиру голготе крвавих драма

Понос и слава топе се и бледе, Самртни ропац умом немо реже

Страдалништва сенке туже из таме, Беласају кости коротом мрака

У црној сузи невидела дана, Вапајем болним мук тишине јечи

На сваком вису нарикаче чаме, Под сваким цветком разјапила рака

Плаче земља незацељених рана, За усуд страшни нема правих речи

Дубоки бездан издаја и свађа, Под јелеком лелек заборав јежи

Неслогу вођа легендама скрива, Мој род мученички, наиван и слеп

Херојске оде из пораза рађа, Пред судбином злом у заблуде бежи

Плаштом јунаштва поделе прикрива, Вером да је вечан, мудар, снажан,леп

Повесницом туге мој народ дише, Одвајкад носећи злехудо бреме

Несвестан да у свету лажи живи, Кличући слави, невичан лукавству

Он историју крвљу срца пише, Маштом велича прохујало време

И жртви својој безумно се диви, Тражећи наду у небеском царству

Плаховите мисли гордо га воде, Из колевке патње, честите свести

Романтичне душе, пркосне воље, Он заносом слепим предања љуби

Задојен бесмртним дахом слободе, У детињој срџби стишћући пести

Због поноса врлог одриче боље, И одсудне битке опстанка губи

Мој народ диван са вечним се дели, Несвестан јаве за идилом жудећ

Док тражи правду кроз облаке тешке, За судбу своју нимало не хаје

Измучених снова он сунце жели, Као нежан цвет усред зиме рудећ

И понавља исте прошлости грешке, Мој народ диван вене и нестаје

                                                       ***

ВИНОГРАД

Низ падину трсје трси, Божјим даром дивот плода

Руји јесен, оку прија, Грозд до грозда чокот прси

У милини новог рода, Једрим зрном сунце клија

Нектар зрене, лозу свија, Испод неба, древног свода

Низ падину трсје трси, Руји јесен, оку прија

Трепти трептом лист до листа, Виноградом смирај мири

Сунцем миљен, росом рошен, У богатству боја блиста

Док низ вреже лахор пири, Благодарност душом шири

Разливима топлог киста, Кишом купан, браздом кошен

Трепти трептом лист до листа, Сунцем миљен, росом рошен

Још пар дана да отраје, У љубави доброг неба

Још пар ноћи миловања, Топле звезде да га гаје

Све по реду, како треба, До берача и до брања

Биће сласти за дечицу, Биће грожђа и радости

И за пчелу и за птицу, Биће песме од давнина

Кад год стигну мили гости, Биће роде доброг вина

***

 НЕ ЗНА

Она не зна да јој песме пишем, Она не зна да су слова тесна

Да из сваке речи вечност вири, Док је стихом грлим и удишем

Она не зна да је део несна, Да се као опој душом шири

Којим неспокоје дана бришем, Кад ме стисну слутње и немири

Она не зна да јој песме пишем, Да из сваке речи вечност вири

Она не зна да ме чежњом буди, Она не зна да кроз време броди

Док ме строфом у сећање враћа, Из даљине блистајем заруди

Да ми ехом шапта мисли води, Небом звезда снове да испраћа

Или трагом пољубаца суди, Као да се љубав тугом плаћа

Она не зна да ме чежњом буди, Док ме строфом у сећање враћа

Она не зна да је сјај у тами, Она не зна да је мир у драми

Сетна прошлост која нежност веже, Топлим сунцем или римом кише

Док горчином краја боје стеже, Да у ствари она мене пише

Она не зна да је увек иста, Дахом сенке или Божјег киста

Да ме трагом моје песме прати, Она не зна да у мени снева

Она не зна и неће ни знати, Да је љубим иако је нема
***



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦