Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Орфејски висови Перице Пешића


Перица Пешић

ОРФЕЈСКИ ВИСОВИ ПЕРИЦЕ ПЕШИЋА

 

ВЕЛИКИ ЧОВЕК МАЛОГ РАСТА

Рођен сам као мушка страна

у јутро пролећног дана,

када се је отворила шкољка

за пород бисера здана.

 

У малом собичку

иза врата,

на рогози од сламе

боја крви и злата.

 

Српом ми пупчану врпсцу

отсекла баба до пупка

и рекла:— Нека је жив и здрав

дар блаженог тренутка.

 

Отац је пијан од среће

прескочио у бразди волове,

а деди десет дана пијани

„цепали“ шајкачу са главе.

 

 

На тромеђи села:

Вина, Мирошевце, Игриште,

задојила ме мајка Живка

да ухватим сириште.

 

Замислите децу и гладне године

бескрајно дуге,

и мајку док цеди последње капи

живота и туге.

 

За игру ништа нисам имао.

Нико не рече: жалосно, штета...

Деда је говорио: високо чело има, мудрује –

биће научник или поета.

 

Живот о концу радничке плате:

душа стално празна и ташта.

Једино ми, од другара, надимак оста:

ВЕЛИКИ ЧОВЕК – МАЛОГА РАСТА!

 

                                   ***

СЕЛИДБА

Оставих сирота стада

кад – она за мном журе.

Оставих шуме и поља –

мириси им преда мном јуре.

 

Опростих се од снегова –

они ме са планине греју.

Опростих се од ветрова –

они  ми се успут смеју.

 

Пчеле ме успут прате,

нагоне сузе које пијем;

птице преклињу, да ме врате

у родно гнездо – да не путујем.

***

Више се не чује шумор жита,

престао лепет ветрењаче,

нестала врева стада сита...

Тамо ветар завија,

а родни дом плаче.

***

                     ОПРОСТИ

Орости, мајко драга,

што за нежности твоје

мало времена имах;

овај животни темпо

топлину не поима.

 

Опрости месече сјајни,

што ти бол моја чаробни сјај крати;

ноћ ова ће, са јутром,

у мркли мрак да ме врати.



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦ Бр. 22-23 ♦