Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Приче монаха-Драгиша Ераковић


Драгиша Ераковић

ХИЛАНДАРСКЕ МОНАШКЕ ПРИЧЕ

ПОКАЈАЊЕ

 

Пљчкајући манастир, неразумни разбојници узеше и икону Свете Богородице, ставивши је у један ковчег, па све однесоше на своју гусарску галију. Када су се спремали да се отисну на море, носећи са собом опљачкано, капетан чу непознат глас, који му рече:

-Зашто си ме украо, разбојниче? Врати ме назад у моје пребивалиште, где сам боравила у тишини и миру, окружена искреном љубављу.

Капетан је добро чуо ове речи, али убеди себе да му се то само причињава.

Није прошло много времена, а море се узбурка, ветар поче све јаче да дува, а таласи су били све већи и већи. Посаду брода ово уплаши, па дође и до панике. Тада се капетан сети речи које је чуо, па брзо нареди да се брод одмах врати на Свету Гору.

Уморни и уплашени морнари, када се усидрише у луку, видеше тужне монахе на обали, како се моле.

-Враћамо вам вашу икону – рече им капетан брода.

Монахе испуни срећа и задовољство. Обучени у свечану одећу, са свећама и тамјаном, они вратише икону Богородице у Саборни храм.

Многи од разбојника, видевши каква је моћ иконе, одрекоше се свог гусарског начина живота. Вратили су све што су опљачкали, а онда су молили монахе да их приме у манастир. Покајали су се и остали на Свету Гору, са жељом да и они једног дана постану монаси.

 

 

ТРОЈЕРУЧИЦА

 

Икона Пресвете Богородице Тројеручице некада је била породична драгоценост Јована Дамаскина. У то време он је био световно лице, образован и цењен, чије се мишљење уважавало. Јавно је говорио и писао о иконоборцима, који су свим силама покушавали да униште иконе, а сурово су били кажњени они који су их имали и поштовали. Како се он залагао за поштовање и чување икона, тадашња власт није му била наклоњена. Због тога, по наређењу калифа, једног дана уђе група војника у његову кућу и казнише га тако што му одсекоше шаку десне руке, како не би могао више да пише.

Држећи левом руком одсечену шаку и спајајући је са десном руком, он се целе ноћи молио Богородици да га излечи, како би могао да настави свој рад и борбу против иконобораца.

Уморан од бола и муке, заспао је на кратко. У сну угледа Пресвету Богородици, која му рече:

-Рука ти је исцељена и немој више туговати. Сада наставиш да пишеш у заштиту светих икона.

Када се пробудио он осети да више нема болова и да му је рука здрава. Обузе га велика радост и захвалност према Мајци Божијој. Тада Јован рече кујунџијама да направе шаку од сребра, као она која му је била одсечена. Када то би урађено он је причврсти на доњој левој страни иконе. Од тада ова светиња доби име Пресвета Богородица Тројеручица.

Убрзо после ових догађаја Јован се замонаши, отишавши у Лавру Светог Саве Освећеног, носећи са собом ову икону, од које се никада није одвајао.

ГРОЖЂЕ

 

Када се монах Симеон (Стефан Немања) упокојио 1199.године, био је сахрањен у наосу саборне цркве, уз јужни зид. Осам година касније, у пратњи монаха, његов син Сава, пренео је његове мошти у Србију, у манастир Студеницу. Тако је испунио последњу очеву жељу.

Монаси манастира Хиландар били су неизмерно тужни и дуго су неутешно плакали. А онда се једнога дана десило чудо. Из гробнице где је био сахрањен Свети Симеон никла је лоза, која и данас, после толико векова, рађа нове гроздове. То грожђе је помогло многима, посебно супружницима који нису имали децу. Многима је даровала пород.

Најпознатији такав случај догодио се у 16.веку. Солунски паша је силно желео да има децу, али то му није успевало. Пробао је много лекова, слушао много лекара и мудраца, али све је било узалудно. Тада је чуо за чудотворно грожђе. Тешком муком је одлучио да дође у хришћански манастир, али велика жеља за потомством га је овде довела. У разговору са монасима он исприча своју муку, говорећи да ће му живот бити празан ако нема децу. Монаси га благонаколно саслушаше и дадоше му грожђе.

За мање од годину дана паша доби сина наследника. Његовој радости није било краја. У тој великој срећи он није заборавио на монахе и чудотворно грожђе.

Када је дечак порастао, паша га доведе у манастир. Тамо се поново срете са монасима, којима је донео доста поклона. Они га лепо примише, задовољни што је њихова лоза поново показала своју чудотворност.

-Довео сам сина да се овде замонаши – тешко изговори паша – како сам и обећао.

Мудри монаси видеше да је паши тешко да се одвоји од свога детета, али да је частан човек који држи своју реч.

-Не, пашо – рече најстарији међу њима – нека дечак буде поред тебе и нека буде частан човек као ти. Твоја вера није хришћанска, али можемо бити људи који се међусобно поштују.

Солунски паша би неизмерно срећан због овога, па зато манастиру поклони велико имање, а са сином се врати кући. Касније су монаси на том имању изградили манастир Каково, који је метох манастира Хиландар. 

 

НЕКРУНИСАНА КРАЉИЦА

 

Када се уморио времешни монах, застаде у хлад маслине и благо јој се поклони. А како и не би када је старо, квргаво, дрво симбол мира, плодности, снаге, здравља, благости и постојаности. До манастира је имао још доста да хода, па седе да одмори. Посматрао је природу око себе и уживао. Убрао би по који плод маслине и појео. Сети се тада старе приче, како је некада давно, овоземаљско дрвеће разговарало о томе које је од њих најбоље и које би требало да буде краљица. Брзо су се сложили и одлучили да то буде Маслина.

-Одлучили смо – рекоше они маслини – да ти будеш наша краљица.

-Не – одговори она. – То никако.

Ово их је збунило. Било којој да је понуђено она би пристала да буде краљица, па је упиташе:

-Зашто нећеш?

-Зато што бих временом, као и сваки владар, постала охола и не би служила људима, а то је моја најважнија мисија.

Дуго су је посматрали збуњено, али су знали да је она у праву. Тако је ово племенито дрво остало некрунисана краљица, а њени плодови су и даље здрави и лековити, као и уље које се од њих прави, а које многи називају течно злато. 



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦