Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Епитафи песницима-Саша Мићковић


Саша Мићковић

ЕПИТАФИ ВЕЛИКАНИМА СРПСКОГ ПЕСНИЦТВА

ЕПИТАФ МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ

 

У топлој алеји усред густе земље,

Уснио је Милош син Вујић Марине.

Деценије четри сненотамно дремље,

Плаћајући Богу песмом станарине!

 

Ноћу низ небеса душом ламентира,

Тражећи путељке за вечну Суматру...

Дунавске облутке с Видом женом збира,

Играјући љубав у смртном театру!

 

Случајни шетачу стани корак ближе,

Ту лежи Црњански заватрени ратник.

Уврх земље искра душе се уздиже –

 

Где му било срце сада сија златник.

А јесење када лину плахе кише –

И Црњански спава, ходајте тек тише!

 

ЕПИТАФ АЛЕКСИ ШАНТИЋУ

 

Пред његовом хумком утишајте речи,

Песникова душа силну Жену снева,

Док земљица тело прозиркасто гњечи,

Шантићева сенка веку одолева!

 

Без синова, кћери живео је кротко

И сад у мирноћи загробне тамнине,

Мостарски је севдах туговањем протко,

У сјај оваплоћен звездане прашине!

 

Ако пролазите некад покрај гроба,

Имајте на уму да вас Шантић чује.

Газите лагано кроз вечерње доба –

 

Песник са Емином Сефић ашикује.

Скините шешире, поклоните главе,

Над пепелном кућом зарад вечне славе!

                       ***

ЕПИТАФ ЈОВАНУ ДУЧИЋУ

 

Вечити нежења – а љубитељ жена,

С ветром Леотара тихо песник спава.

Украј Требишњице лепршне му сена,

На Црквини брду Дучић обитава!

 

Волео је страсно глумицу Јованку,

Трагично желео песникињу Магу.

Одавно већ грли смртну плетисанку,

Сневајући сина у астралном трагу!

 

Живот му је био љубављу очуђен,

А сад тешка плоча која га прекрива,

Скрива да је Дучић из смрти пробуђен,

 

У гробу тек душа није растворива.

Ако се упутиш да му почаст одаш–

Знај да к великану поетике ходаш!

* Мага, Магдалена Николић, Дучићева је љубав коју упознаје у Бијељини 1893. Веза се несрећно завршава и оставља дубокосежне последице на две младе душе.

* Јованка је супруга Тасе Тодоровића, а с Дучићем је била у тајној страственој, али кобној вези. Имала је с Дучићем и ванбрачног сина Јовицу, који се млад убио због несрећне љубави.

                                       ***

ЕПИТАФ ИВИ АНДРИЋУ

 

Спона с Небом јесте На Дрини ћуприја,
Спознао си мудрост знакова крај пута.
Из очију када маслачак проклија,
Душа се узвине од зла истргнута!

 

Ћутљив и одморен остао си довек,
Тих и недокучив, загонетно сетан.
Властелину прозе – када умре Човек,
Тек заборав дела по њега је штетан!

 

Из астралних сфера зове те Милица,
Љубав беше кобна, силовита, плаха...
Залебди над гробом плачљивог уздаха,

 

Да ти скине скраму с уморнога лица.
Сад хронику пишеш небеских дубина,
Завечен кроз меру божанских аршина!

                 ***

ЕПИТАФ ДЕСАНКИ МАКСИМОВИЋ

 

Од мајке Драгиње, оца Михаила,

А често заличи – изданак си звезде.

Сузоклизна Стрепња образима слила,

Варнице чежњиве стиховима језде!

 

Осмехнута испод раскошног шешира

И нико не слути шта срце распара.

Често бол Десанка најављује лира,

А песнике време ко дуње обара!

 

Хтела си да волиш тихо издалека

И слаткасто ћутиш, а гроб људе чека.

Живот често буде и Крвава бајка,

 

Плод рађала ниси – мајка свима јеси,

Уврх Бранковине лицем се узнеси,

Ваљевом се твоја разгорела сјајка!

 

ЕПИТАФ ЂУРИ ЈАКШИЋУ

 

Песник, сликар, боем, чедо Српске Црње,

Свештеничко дете од мајке Христине.

Лиричар, бунтовник из ког срџба лине;

Шумадија, Банат – свуд презрео трње!

 

Инат, пркос, понос врлине су биле,

Ко за љубав гине – тог ханџари секу.

Родољубе често и због речи пеку,

А на Новом гробљу лиснице га скриле!

 

Пред његову хумку не иди без вина

И три пута прелиј око гробног места,

Јавиће се Ђура, појава је честа –

 

„Увеле су груди“ – запева с висина,

Опет „Вина Мило“, Србијо, Јевропо,

Ђура је крај Бога, свет је можда пропо!

                ***

ЕПИТАФ РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ

 

Бриткоуман, виспрен, сатиричног духа,

Од Милоша оца, мајке Цукић Персе.

За српску голготу истанчаног слуха,

Писао је крвљу приповетке, версе!

 

У Овсишту рођен, унук Цукић Павла,

Јарушице, Рача – дечачка времена.

Истерује речју из народа ђавла,

А мисли му оштре варнице кремена!

 

Умро је усамљен, стешњен, разочаран,

Прогоњен, увређен, огорчен дубоко.

Од полтрона, власти подмукло разаран,

 

Док туберкулоза не склопи му око.

У тридесет петој придружи се Творцу

И Страдију листа у загробном дворцу!

* Павле Цукић – из Крчмара (Рача), српски војвода из времена Првог и Другог српског устанка.

                 ***

ЕПИТАФ ДОСИТЕЈУ ОБРАДОВИЋУ

 

Востани Сербије – Доситеј певуши...
Путник, реформатор, неговатељ рода.
Неписмене гласом просветљења руши
И Сербију води стазом препорода!

 

Побожан, просвећен с умом васпитача,
Полиглота врли знањем подупире
И Сербији темељ словесношћу јача,
А преображењем тамни век отире!

 

Књиге браћо моја, не звона, прапорце,
Доситејев ехо Сербијом одзвања:
Владару на књизи гради нове дворце,

 

Јер се народ Богу кад учи приклања.
Саборна је црква телу уточиште –
Васељена души светлосно станиште!

                 ***

ЕПИТАФ П. П. ЊЕГОШУ

 

Владар Црне Горе, философски весник,

Са Цетиња искра, мудри словољубац,

Умовањем скреће историјски зубац

И постаје српски језгровити песник!

 

Световни владика истанчаних мисли,

Над Ловћеном сплиће и Горскıй вıенацъ,

Из гусала блешти горштачки пламенац,

Лучу микрокозму подвигом осмисли!

 

У тридесет седмој притиснут од бољке,

Раставио тело од душевне шкољке.

Сада маузолеј на Језерском врху,

 

Његошу је кућа где главом почива

И о Црној Гори слободарној снива,

Тражећи уз Бога владичанску сврху!                           

               ***

 

 

 

ЕПИТАФ БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

 

Стражилово стреми у жижу небесну,

Мајка Ружа шаље утехе за сина –

Такнуше му чело болест, бол, прашина,

Радичевић с крила сребрни прах тресну!

 

Страсноломне мисли окужују Бранка,

Светлолики песник Vilhemini пева,

О младости болној и у смрти снева –

Док му гроб не ужди први зрак уранка!

 

Ноћу поврх брда и звездарје блесне,

То Бранково срце жаруљице кресне.

Притисла му земља срце ко олово,

 

Миром фрушкогорским романтичар шеће,

Берући са Мином давно свело цвеће,

Док му врлу душу штити Стражилово!



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦