Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Песници из дијаспоре


Слађана Пуповић –Флорида САД

ПОЕЗИЈА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ПЕСНИКА ИЗ РАСЕЈАЊА

НИЈЕ ОВО МОЈА ЗЕМЉА

 

Није ово моја земља,

Нит су ово моје њиве.

Не злате се овдје жита

И не плаве пољем шљиве.

Није ово моје Сунце

Јер хладноћом оно бије.

Нису ово моје звијезде

Јер их ноћу тама крије.

Није ово моја ријека,

Овдје она не жубори.

Нису ово моје горе,

Ова мора и извори.

Нису ово моје птице

А ни пјесма коју поје.

Ондје гдје ми душа оста

То ће увијек бити моје.

Ништа овдје није моје,

Нит ће моје икад бити.

Тамо гдје ме срце вуче, 

Само ту ћу починути.

                          ***

ЗЕМЉА ПРЕДАКА МОЈИХ

И пожељех Сунце да ме опет буди
Свјетлошћу својом док освиће зора
Кроз борове горде, што као копља
Небу се дижу изнад плавих гора.

И пожељех мајку да ме опет грли
И привија чврсто на своје груди,
Рукама топлим као памук меким,
Милује њежно док зора руди.

И пожељех оца да опет видим
Док шири руке и у сусрет ми иде,
Уснама додирне благо ми косу
И скрије сузе да се не виде.

И пожељех наше кршеве голе,
И онај грумен земље у шаци
Из ког се рађају наша жита,
И синови се рађају мајци.

И пожељех кућу и окућницу.
Под сачем хљеб да се пече,
Онај велики, црни, старински,
Уз казан кад прва ракија потече.

И пожељех гробља предака мојих
И земљу у којој кости им леже,
И њихову храброст кајмакчаланску,
Пред којом и данас многи бјеже.

Пожељех земљу предака мојих...

                ***

 ЉУБАВ ДАНИЦЕ И МЈЕСЕЦА

 

Млад мјесече одјени се гором,

Да ти голе ја не гледам груди,

Нагост твоја узбурка ми страсти,

За тобом ћу млада да полудим.

 

Провирујем кроз облаке кришом,

Док звијезде намигују на те.

Ти и не знаш да те дуго љубим,

Да сам спремна умријети за те.

 

Скрени поглед мало према мени

Свјетлосћу ми ти обасјај груди,

Док те оне заводе љепотом

Моје срце искрено те љуби.

 

Не видиш ме од сјетлости јарке,

А душа ми само за те сија.

Дигни главу, познаћеш ме лако

Медј' звјездама ја сам најсјајнија.

 

Љубав своју подарићу теби,

Пратићу те свуда по орбити.

Кад те облак заклони у ноћи,

Моја ће ти душа засвјетлити.

......

По свемиру запловише срећни,

Раздрагано као мала дјеца.

Једна ноћас настала је звјезда

Од Данице и Младог мјесеца

             ***

ЉУБАВ ЈЕ ...

 

 

Само љубав има бескрајност ко небо.

И чистоту коју бистри извор има,

Прошарана тугом ко чемпреси стари

Кад сњегови крену и окује зима.

 

Љубав је ко вјечност што звијезде краси,

Као свјетлост јарка што се рађа зором

У мирна свитања кад небеска кола

Издишу лагано над поспаном гором.

 

Љубав је ко сутон у вечерње сате

Што тишином збори кад румен се слива

У срце и душу да распламса срећу

И окује страшћу чежњу кад се скрива.

 

Љубав је ко суза што у оку блиста

Кад срце од среће мелодије пише.

Љубав је ко сан, ко пахуља њежна...

Љубав је све то и још много више.

       

              ***

               


ПОДРХТАВА ЗЕМЉА

Прождире тишина и последњи дрхтај
Земље што гасне у ноћној самоћи,
А ја, као стара оронула бреза
Ослушкујем звуке у самотној ноћи.

И кораке чујем, све су ближи, јачи.
То војника чета ноћас снажно гази
По увелом лишћу, што вјетри одавно
Расуше с јесени по зараслој стази.

Помрачи се небо. Пљусак. Муња сијева
И пламеном свјетли по врх старих бора.
Гром за громом туче. Одлијеже јека
Парајући небо изнад модрих гора.

И звуци се чују док кроз земљу рију
И силином својом све пред собом руше.
Подрхтава земља, грчи се од бола
Над последњим зрном изморене душе.



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦