Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Стваралаштво за децу - Власта Црнић


Власта Ценић

БАТЕ ЋЕ СЕ ЖЕНИ 
Песме за децу на дијалекту југа Србије

МОЈА ЦАРЕВИНА 

 

                  Кад прескóчиш праг-планúну,

спустиш се у цáревину.

Онá нéје ко све друге:

нема злато, нема слуге... 


Има бабу сас унýче

и деду у старо гýњче,

има мајку, татка има.


Шће ти боља цáревина! 

Одáмно гу сазидáли,

све од тýглу – квó ву фали!

Лети – ладно, зими – врућо,

куло моја, моја кућо! 


Око танýр посéдамо,

а ложúце тропкав само:

кад чорбúнка, кад пасуљáк,

потпéченке, качамáк,

кво се треви,

па сви сити, ко цáреви. 


Дођи óдма! Има место
и за тебе у мој престо.

 КИТКЕ

И ноћáс ме сан не ваћа.

Моји снови кој зна де су.

Месец и ја, тужна браћа,

глéдамо се кроз завесу. 


И звезде ги нема више,

очукáле се од грање.

О, ноћáс ми све мерúше

на плакáње, на плакáње. 


„Крава ни се тели, брго“,

кроз зáвесу татко виче.

Месец рипну! Ја се трго!

Побéгоше тужне приче.

 Отрчáмо у кошáру:
телéнце у сламу лега!
Као Булка има шару
на вр’ челó : два белéга.

ПЦУВАЛО

Кад мој деда

почне пцује,

тој је да се записýје! 

Ће ти треба

три оловке

док запишеш све теј пцовке! 

Он си пцује,

пцује, пцује...

Ко да чита, рецитýје! 

Из бисáзи

ко да сéје!

Тој му личи, женá неје. 

Тој ћу и ја,

саг сам дечко.
Пцýвало ми још малéчко!

  ГОТОВÁН  

Мрзим кад ми викав да сам готовáн,

и док се обрнем, онó – готов дан!

Ја идем полáко, да закáсним нећу.

Онú што се журив, прескóчив и срећу. 

Мрзим кад ми куче узме ладовúну.

Ручáк не рачýнам кад је на брзúну.

Ти што потрчкýјев, несу моја браћа.

Човéк само бýве на брзúну ваћа. 

Мрзим тој што неје сваки дан недéља.

Зéмља Дембелúја, тој је моја земља.

Кажу, за будáлу, увек пóсо има.

Али ја се чувам, ич ме не занúма. 

Легнем на грбúну, ýвис све четúри.

Око мен’ бробúњци, пчеле и лептúри;

тамо људи копав... Пуно цело поље!

Кад гледа са стране, човéк вúди боље. 

Мрзим кад сам жедан, а бунáр долéко.

Мрзим што дубóко úскопа га неко.

А мрзим и даље да сас тебе збóрим,
па óдо под крушку, да мозак одмóрим!

  ЦРВЕНО СЛОВЦЕ  

Кад ме мајка у Ниш води,

тој је, бре, празник, црвено словце!

Цел ноћ ми сан не дооди,

до зору бројим небеске овце.


Ће пођемо. Мајка не зна

коју марáму саг да забýли.

Мен’ ми нешто душу стеза,

у њум не гледам, све главу тулим...
 

Моја мајка, нана, маме,

саг ми далéка, некако туђа.

Мрзим њојне све марáме!

Цел Ниш це смеје: „Ууу, каквá пунђа!?“
 

Таг ми пукне нека жица,

па се тргнем: - Еј, полáко, ждребе...

И викнем ву: „Мајке, ти си лепóтица!

Цел Ниш ће данáс гледа у тебе.“
 

И цунем гу посрéд óкце.

Онá се смешка: „Ајде, поóди...“

Тој је, бре, празник, црвéно словце,
кад мене мајка у Ниш води! 

   БАТЕ ЋЕ СЕ ЖЕНИ  

На одéло пази, бира кво му личи.

Огледáлце носи, сваки дан се бричи.

Чим помéну свадбу, одма удремéни.

Све ми тој мерúше:

Бате ће се жени!
 

Неки пут узврцка, недосéд га ваћа,

с татка се спорéчка, смићав му и браћа.

И на мен удáра квокавци жéжени

кад му нажмикýјем:

„Бате ће се жени...“
 

Ја сам још малéчак, још за свадбу несам,

а бате је тамáн: убав, млад и бесан!

Ја ћу буднем девер сас пешкир вéзени.

Једва чекам кад ће
бате да се жени!


 МОЈ ЋЕ БАТЕ БУДЕ ТАТЕ

Не знам, људи, да л’ тој знате

МОЈ ЋЕ БАТЕ БУДЕ ТАТЕ!

Радýјем се, врљам капче,

оћу литнем као врапче. 

Па од милос, да сам кутре,

вртéја би реп до јутре!

Само ми се од њег прича.

Ја ћу да му буднем чича. 

Ћу га клацкам, ћу га нишам,

ћу му певам, ћу му причам,

ћу га раним, ћу га браним,

ћу га бањам ... Већ га сањам! 

Све овóј ми као бајка.

Царúца је моја снајка.

Носи бепче, златан грумен,

једва чекам да га цунем. 

Није важно тој црцóљче

да л’ је мушко ил’ девóјче.

(Тој је божје и небéско.)

Важно је да - неје женско! 
БАБА ЛИНКА 
 Лéта наврчкáла.

  Челó набрчкáла.

     Цвет ву искидáли.

      Очи гу издáли.

      Уста се скупúла.

       Речи погубúла.

         Песме забравúла.

           Грбúну савúла.

             Ноге попуштúле.

              Истрчáле жиле.

                Руке отанéле.

                   Шивке побелéле.                                                                                   Леле!
 

ИДЕ МИ СЕ У ЛЕСКОВАЦ

Иде ми се у Лескóвац,

ал’ ме неће води ники.

Тамо правив триста чуда:

пљéскавице, ћебáпчики!
 

Скита ми се, кво да кријем,

и стално ме сврбúв пéте.

Волим кад ме тамо питав:

„Кажи, дечко, с којé ћете?“
 

„Ако може с црног лука.

Пљéскавицу нећу грубим.

А данáс и не планúрам

с девóјчики да се љубим.“
 

„А с тýцану да посóлим?“

„Ако, ако, љуто волим?“

Па прошéтам низ ýлицу

моју драгу пљéскавицу.
 

Две-три мрвке из лепúњу

дам на неко гладно врапче...

Ако ћете ви сас мене,
ћу ви купим по ћебáп

 

ТУЖНА ПЕСМА

                                Мом оцу, и на Небу брижном

Јучéр у Ниш видо ти другáри,

блузе ги се рáдничке жутéјев.

Рупе крпив, пут попрáвљав стари,

гледав госпе и под брк се смејем. 


Ја забравú куде сам пошáја.

Срце-врапче јави се под груди,

па отрчá, купи пе-шес пива

и рéко’ ги: „Одмóрите, људи...“ 


А теја сам да викнем до Бога,

да сви чујев: „Ја сам син на Коле,

што саг праља пýтеви на небо

и с óблаци на нас гледа доле.“ 


Онóј врапче бије да излетú.

Онú гледав, ништа не питáше.

Ја продужú, брго - ко да бегам,

и чу само кад кљоцнýше флаше. 

Мој татко Никóла стално ме је саветовáо: „Учи, Лаце, не дáј се, ради! Видúш, и мене је моја мајка извéла на пут!“ Такóј се он шалúо, јер је цел радни век провéо на пут, ко физички радник у нишко предузéће „Нискогрáдња“, које је радúло путеви по целу Србију.



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦ Бр. 22-23 ♦