Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић


Бранислав Божов Ђинђиновић 

ЗАВИЧАЈ У ОКУ - ПОЕЗИЈА  

ЦРНА ГОРО МАТИ

 

У мојој си души, твоја слика живи,

моје сиње море, и тај камен сиви,

крик јастреба самог, на врх горског свода,

то се часно воли, јер крв није вода.

Поносан сам мајко, на поријекло своје,

волим брда тврда и равнице твоје,

писаћу о теби, пјесама без броја,

у срцу те носим , домовино моја.

Све љепоте твоје, говоре о теби,

такву причу никад завршио не бих

о каменом своду ђе вјекове бдије,

опрости ми горо, што ме тамо није,

Од свих својих жеља, имам једну само,

да починем кости, медју моје тамо,

дала си ми доста, што се могло дати,

нека си нам вјечна, ЦРНА ГОРО МАТИ.

 

 

 

 

ДА ЛИ НЕКО ЗНА

 

Да ли неко зна, гдје постоји град,

који љубав, срећу свако добро нуди,

у коме ће човјек, вјечно бити млад,

у коме се радост мјесто туге буди.

                 Да ли неко зна, гдје постоје јутра,

                 мирис росних поља, малих птица пој,

                 тихи сунчан дан и још боље сјутра,

                 добри, вриједни људи као пчела рој.

Да ли неко зна, гдје је моја звијезда,

о којој ми срце, већ одавно машта,

гдје су она права, породична гнијезда,

она топла душа, која душом прашта.

                 Да ли неко зна, гдје је стари млин,

                 зашто пусто стоји, срарог ђеда дом,

                 што огњиште своје не наложи син,

                 да покаже сјутра, међе сину свом.

Да ли неко зна, гдје је соко птица,

што се некад знао под облаке дићи,

нема више крика, само суза с лица

нико ништа не зна, само тужни птићи.

ГОЛО БРДО...
Гледам како гориш, душу пара грч
јер било си брдо, мог дјетињства рај
згариште си сада, траг пепела, мрч
опстало си вјечно, сад дочека крај.

Газило те вријеме, буре и олује
вјековима нога, преко тебе прошла
понекад је пјесма знала да се чује,
али кобна судба на тебе је дошла,

Газио сам дзаду,покрај шуме своје
из Ботуна бистра, жедан воде пио
сједио у хладу,боровине твоје
од кише и сунца, под гранама скрио.

Слушао сам птице како брдом поју,
Вјеверицу малу како грицка плод,
сад у машти живим, давну младост своју
и жалим за тобом ка родјени род.

Садиће се опет, ако Бог да среће,
старости се ближим, али што да радим,
наше Голо Брдо, пусто остат неће,
а ја ћу од срца , пјесму да посадим.

 

КОЛИЈЕВКА

Надвио се облак, црних птица јата,
злу несрећу слуте, са тамне висине,
дигао је руку брат на свога брата,
закукала мајка, у памет се сине.

Ријеч више није, што је некад била
чашћу и поштењем, прецима се куну,
крстови и тамјан, молитва им мила,
преврћу им кости у гробу што труну.

Подижу се чаше за здравље и срећу,
крсти се до земље ко подигне први,
и за наше претке лажно пале свијећу,
јер су своју земљу стицали у крви.

Огњишта су пуста, без жарљике, гара,
кукавица оде оста све за собом,
осташе да труле,једна врата стара,
и ђедова слика, над леднијем гробом.

 

Али једног дана, кад времена мину,
и кад душа крене да потражи путе,
јуначино стара, што ћеш рећи сину,
што колијевке старе у згаришту ћуте.

 

КРВ НИЈЕ ВОДА

                Испред старе куће, под лозом у хладу,
ко сужањ самоће листам стране среће,
сад ми само туга тресе сиједу браду,
дани моје прошлости, вратити се  неће.

         Нестала је радост, живот згази снове,
       старост болна стеже, све више и више,
       осврћем се гледам, ко да неко зов
       то у ствари судба, задњу причу пише.

              Чујем цвркут птица, слушати је лијепо,
кроз плаве висине , сиви соко лети,
а, ја кунем живот, вјеровах му слијепо,
зашто ми се сада у старости свети.

              Ђедови су гени, сличне су нам приче,
и кад наше дрво остане без рода,
изданци ће нови на старо да личе,
да наставе лозу јер крв није вода.

             Сва радост у срцу, то су моји преци,
ријеч им свака бјеше, као свето писмо,
оставићу слово, и ја мојој дјеци,
ми дрво живота, без коријена нисмо.

 

ОКЛЕН СИ

Оклен си чоче, часно ми реци

пођеш ли некад , да ли ко оста,

на старом прагу ђе су ти преци

или се стидиш, од кога поста.

 

Имаш ли кога кући да сврати,

чујеш ли мурву, вјетром кад пуца

имаш ли свога, да чека, испрати

неко на врата твоја да куца.

Иште ли душа своје да тражи

ко тамо живи јел дјеца плачу

који су пути твом срцу дражи,

или су кућни срасли у драчу.

 

Гуде ли гусле, буде ли наду,

да кренеш радо пут свога рода,

сједнеш под лозом у јаком хладу

ђе жубор вина тече ко вода .

 

Ако те снови у ноћима буде,

знај твоја душа, мира тражи само

у колијевци старој, твоје родне груде,

она сања путе, јер прави је тамо.

 



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦ Бр. 22-23 ♦