Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР


Војислав  Ђорђевић

НЕВРЕМЕ

Не мирише ово невреме, на нас. Познат ми мирис а некако стран, морамо некуд по спас. Долази брзо, одједном приђе, јуриша на све на шта наиђе. Башту нам расцветалу пустоши, погази цвеће, почупа дрвеће, подрива куће, што руке наше саградише. Залупа срце, очи се рашире од страха, усне занеме, груди остану без даха. Наиђе невреме, однекуд изненада, да за трен немамо куд. Тада те чврсто загрлим, ти ме привијеш тако, јаче од времена, јако, Да очи кад отворим - невреме не видим.

        БАРКА: Дно је вуче сидром тешким усидрена, тиха, мирна у тој луци барка стоји укотвљена. Пловидбе су биле дуге, дани ведри - дани туге, пловила је тако јака, носила је бура свака. Пловила је увек спремна сигурна и стално верна, без уздаха и замора освајала дивља мора. Носила је свака плима, пловила је, снаге има, усидрена и сад чека постојана барка нека. Усидрена,заробљена, чувар њен је лука њена, не слутећи, не знајући да све воде, воде до слободе.

         ТОН: Сама, тамо на крају дана, чувам сећање на нас. Пристиже ноћ и стаде. Сећање не да да дан отера сан. По харфи старој, у углу собе заспалој, нежно сад дирам, звуке бирам. Теби далеком, некада мом, познати шаљем, исти, љубавни тон.

        ЗРНЕВЉЕ МОЈЕ: У мени зриш, к'о зрневље, тек посејано, брижно заливано, мени подарено, спашено. Плодно те тло подиже, радост ти клија, у висине извија. У мени зриш а мене не видиш, жеља ти жудња, краду те висине, не бојиш се ни греха, ни истине. У мени зриш, зрневље моје, мени подарено, брижно чувано, од Света скривано, узрело, стасало и некуд нестало, другом припало.

        СТАРИ ЗНАНЦИ: У сутону на улици наших сећања сусрет нам путеве сакупио. И сва се сета одједном просула по тротоарима наших успомена. Погледи неми, тесно припијени к'о да у њима сав наш свет одједном живи... У јесени која нас однекуд изнедрила, у песмама Јесењина које сам ти читала, а ти ходао по ивицама наших снова. Стари смо знанци а случајни пролазници, и читав нам занос у руковању обичном нестао.

             СКЛОНИШТЕ:Ноћас ми буди склониште, од свега, од свих, буди   ми стих. Ноћас ме сакриј, од свега склони, сво зло отклони. Не дај да ико ме повреди, да ико ми приђе. Заплеши са мном и звезде дозови, месец нек сиђе да с нама до зоре шапуће тајне. Ноћас буди мој штит, о нама нек саткају мит. Ноћас ме никоме не дај. Брани ме собом оружје предај!                      

             ШЕТЊА: Шетам... Шетам пругом. -Пругом се не шета. Шта знаш ти о томе? Ти који речима понесеш ме ил' сломиш... Шетам пругом. -Пругом се не шета. Не брини... Сви наши возови више не возе, давно су прошли. Не чекам. Више не чекам.

 



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦