Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Поезија: родољубива


Душан Ковачевић Батуља 

                НЕ ДАЈМО СВЕТИЊЕ

  Још се звона чују

  са звоника што тоне.

  У тами одјекују

  вапаји свете иконе
              Зар кости испод воде
              некоме нису свете?
              Поглед у срце боде
              злочин људске сујете.
  У хладну језерску воду
  Манастир полако тоне.
  Спомен на Србску слободу
  потопише га сотоне.
                Тако нам нашег часног крста
                драгоме Богу се помолимо,
                прекрстимо се са три прста,
                злотвору да се осветимо.
  Ни Турци нису такви вандали,
  нису рушили Србске светиње.
  Сада нам раде то шиптари
  и издајничке аветиње.
                 Устани Србине,дигни главу,
                  освети Србске Манастире.
                  Ко се брани тај је у праву
                  јачи је од сваке ђаволске псине.
  Нека огањ освете спржи
  свакога неверника.
  Опело нека им држи
  у паклу ђаволска клика.

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ

  Брујало је небо

  Тресла се Србија

  Кад је Нато зликовац

  Крен'о да убија
              На земљу Србију
               Кренула армада
               Србе да побију
               Народ да настрада
  Да ће Срби нису знали
  Грчевито да се бране
  Иако смо народ мали
  Хероја је на све стране
               Ни деца им нису света
               Убијаше све од реда
               За њих то је само штета
               Све живо је било мета
  Убише нам мало дете
  Зликовачки ти олоши
  И оно је део мете
  Седела је још на ноши
              И пакао са Кошара
              Још ваздухом одјекује
              Уплакана мајка стара
              Свога сина очекује
  Ни заборав не сме проћи
  Злочин мора да се памти
  Још се сећам сваке ноћи
  Где Србија ватром пламти 


Максим Машо Бакрач 

ПЛАМЕН НАД БЕОГРАДОМ

 

Шестоаприлско јутро

Београд спава

 

Улице од мартовских јуриша

Одмарају

 

Авала обукла зелену хаљину

Сунце се милећи рађа

 

Сава носи Дунаву

 

Раскошан пролећни мир

А с неба се обрушава

Хиљаду бомби на град бели,

 

Хиљадe јаука,

Хиљадe  мртвих!

 

Врисни куло Небојшина!

Узели су нам сунце!

Плач детета!

 

Устај народе

Растргни ланце

Снагом окованом

Упали пламен својих дланова


РадосаваМилатовић

ТЕКЕРИШ  

Памти роде мој,

тамо је гинуо народ твој,

тамо се чула српска труба

и пало много родољуба.

 

Цер, Колубару, Текериш,

треба да видиш,

ондје се тешка борба водила,

свака стопа Отаџбине бранила.

 

И свака стопа њена

крвљу натопљена,

синова јој храбрих

у она тешка времена.

 

Срцем на бајонете јуришали,

смрт презирали,

што бране знали

 за то животе дали.

 

Борбом за груду родну

испољише моћ натприродну,

знали су да ће њиховом борбом

и божјом помоћи слобода доћи.

 

НАРОДЕ МОЈ

/1999. година/

 

Народе мој важни смо им ми

кад су се велики  и силни

 на нас окомили.

 

На наше домове скромне

и воћњаке ломне,

на уџерице и палате

њиве нам узораше гранате.

 

Ми смо на бранику Отаџбине

увијек  стајали,

многе жртве дали

никад посустали.

 

Кидали ланце и жице

туђом неправдом изазвани,

за спас рода, вјере,

и ћирилице.

 

Зар смо криви што постојимо

што своју Отаџбину волимо,

што крсну славу славимо,

са три прста се крстимо?

 

Православљем задојени у повоју

чувамо самобитност своју,

и никада нећемо признати злочин

као анђеоски чин!

 



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦