Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Љубавна


Ђура Шефер Сремац 

ТАЈАНСТВО  ЉУБАВИ

                            

     Ниси ти моја Шехерезада,

     не смишљај тајних љубави приче.

     Некад ми беше срећа и нада...

     Зашто обмане на бајке личе?!

 

     Нисам још знао ни веровао:

     мисао вреба заблуда клета!

     Амор се с душом поигравао –

     пламтео љубав, лепоту света.

 

     Узалуд песме твојих славуја,

     незнанко суђена слепог ми вида,

     пољупци страсти у славу бруја

     уздаха твојих  лажнога стида.

 

     Ниси ми само божанска муза,

     варљива Жено уклета рода!

     Исконски цвет си еденских суза,

     најгорча магија смоквина плода.

 

     Моћ поезије, жртву највећу,

     приносим теби на олтар части.

     Не даш ми да ти дарујем срећу,

     драгуље Љубави, земаљске страсти.

 

     Оданост моја залуд још светли

     љубављу Ромеа, безгрешним пламом.

     Кад запевају последњи петли –

     загрлићу те вечности тамом.

 

     Шехерезада ти моја ниси

     да гугучеш ми бајке лукаве.

     Пијанство љубави вечне ми ти си,

     Усуд тајанства, коб сна и јаве?

 

ЗЕНЕ ТАЈАНСТВЕНЕ

 

Тајанствена Жена, у царству заблуда –

судбинске лепоте, замамних очију,

обдарена снагом ванземаљских чуда –

к’о краљица влада. Зене тајну крију.

 

Вечну славу сања. Из светова снених

допиру нестварне светлости са трона.

Опојношћу блудње удова ватрених

вара главе празне мужјака пиона.

 

А кад лажна срећа битисања њена

осети окове пролазности неме,         

постаје немоћна к’о срна рањена –

свака зора нова рађа бόра бреме.

 

Очима освете, болом заборава

снажи моју патњу, на спроводу дана,

опија мирисом затрованих трава,

тајну сахрањује греха сам’ њој знана.

 

Још грли ми јаве и снова играње,

разбуђује плавет пожудних немира.

Кад паперје руди, у глуво свитање,

знам, то Љубав нуди Жена мог свемира.

 

И вечно ће сјати зене тајанствене,

у клици Живота криће страсти лице...

Усне развратнице, бестидно румене,

маме на пољубац уклете Девице. 

 


Саша Бакрач

СЛИКА КРУГА

 

Зашто дан те оте

Остала празнина и траг

Сјенке на нас мотре

И с њима враг

  

Па опет враћа круг

Тебе које нема

Плаћам голем дуг

Стигла анатема

 

 TI УМЕШ ДОЋИ

 

Неизбежна сваке ноћи 

Да си бар мало стварна

Tи умеш доћи

Песмом очарана

 

Не знам да ли се бојиш

Кушају многе силе

Или можда и ти молиш

                                      Да речи би јаве биле

 

Слутим да крећеш

Да си стварна, да постојиш

И да једном хтећеш

Збиљу нашу да освојиш

 

ЈУТРО ОДАНО

 

Хоће ли време

Хтети дати

Веселе гласе

Рабу овом

                                    

                               Ако то желиш

                                Како ћу знати

Тајна те скрива

Свету свом

 

А ако дође

Јутро одано

Откриће кључеве

Веће

Све што си крила

 Биће знано

Песма љубави

Узлетеће

 


Гордана  Владисављевић  

ЗБОГ ЛЕПОТЕ ТВОЈЕ

 

Баршун  брескве на образу твом је,

плавом небу твоје око дом је

На уснама  трешње зреле

a у коси,златног жита класје

ко у летње дане вреле

Када  газиш, цвеће пољско замирише

за музиком гласа твога, и славуј уздише

Додир  руке твоје,   свила

Стасом својим и брезу постидиш

Не, жена ти ниси,  већ  вила

на лепоти твојој, савршенство ти завиди

али ипак,  ти од мене иди.

Не, не бих да кудим, нити да ти судим

због лепоте твоје,  могу да излудим.

 


Весна Ђурковић

СВЕ ВОДЕ МОЈЕ
 
Наш први сусрет.
у мени текла,
слободна,
река нека.
А ти -
к'о путник намерник,
стао,
не би ли жеђ
утолио.
 
У мени поток,
жуборио.
А вода питка,
чедна
окрепи путника
жедна.
На обали мојој
се одморио,
заспао и
остао.
 
У реци мојој си
ловио,
по њој пловио...
Морем си мојим
једрио,
у недру моме -
недрио.
 
Све воде се
у мени слиле
и текле,
не би ли теби
шумећи рекле,
најљубавнију песму,
од кад је века
и човека -
о љубави мојој
истинској,
океанској...
 
Пролазе лета,
више не бројим,
ја - кап
на твојим уснама
стојим.
 
 
ТВОЈ ДОЛАЗАК
 
На тлу,
са ивицом сна,
седим сама
и чекам
твој долазак.
 
Певушим дечју
познату песму.
Помаже ми
да верујем
у чекање,
у долазак,
у тебе,
у сутра,
у неке нас.
 
Људи пролазе -
сиви,
испраних боја,
личе на сенке
и умор.
 
Не знају
тајну чекања,
некуда журе.


Марина Милосављевић

СУДАР ПОГЛЕДА

 

Судар погледа обртај животни заувек мења,
усијана лава жеље сједињења покреће
масу грешних нестрпљења,
деспот си који мудро урања
модрим зеницама у моју душу
и ту се не задржава, иде даље
до великог обртаја у телу душе
ломи све и хара, похотним дахом
себе усавршава, испија кишу жеља
која лије по мени, и ту не стаје,
клизи уснама тиранин мојим лицем,
вратом ,телом:: док задњи отпор
осећајном игром не зауставља,
жестоко смело, у ватреном пламеном
радозналости пронађености мене
пронађе себе у судару космоса два света 
обликована телима хемијом додира
осталом после нас у нама.
 

Не постој прошлост кад почнеш жељом да дишеш

Ни слутила нисам да прошлост се
једним потезом брише,
кад поглед кроз поглед
почне да дише, забрани поглед
сећању да поколеба
та чисти осећај који уђе у срце,
оправдава поглед дубину осећаја
који слутње изгони тражећи простор
ономе ко души тако мило годи,
не мири се поглед, не повређује себе
губећи се у узвишени додир даљине,
тражи свој неспокој да у њега уђе грех
а он није бол због кога би 
да у бегу потражиш себе,
већ жар додира којим те твоја даљина
грли душу, "Чувај себе у Теби" каже ти
шапат њен, губиш се у мислима жеље
а оне опточене жељом у модрим зеницама
додирнуте среће, и није зао нити грешник
онак који ти узме тело и да себе,
и нећеш жалити за сан у ноћи
у којима се такнуше ваши свемири,
остављени додири милују ти лице,
спаваћеш мирним сном у језеру
досегнутих нежности, ту је снага
твоје чулности, у теби су емоције онога
кога душа прихвата, у теби је он и када га није,
свака кап крви упила је осећај дат теби,
кроз сваке капи крви твоје он кроз тебе дише.
И пуисти слуте и прошлост, живот се живи
ако кроз жељене очи видиш и дишеш.

 


Живкица Мила Поповић

ОВЕ НОЋИ

Чуј како ноћас чврци поје,
Чуј сада, ова ноћ има чудне боје!
Пишем Теби.Теби, дал’ постојиш Ти?
Ил’ само си у мислима мојим,душа ми гори! 
          Надам се, поветарац наћи ће Те.
У свом трептају,на ухо шапнути Ти, требам те!
Ходам,стаза непозната ми.K'о на раскршћу стојим
Путева много, тешко да их избројим. 
          Само један до Тебе води ме,
Пошаљи звезду падалицу да остветли пут
Tад ћу знати,где корак дати!
На крају хода мог,Ти ћеш ту већ стајати 
          Испружних руку чекати.
Подигни главу високо, усред ноћи да видим Ти плаво око
што у њему  под звезданом капам читам  све,
Да си ту само због мене! 
          За нас,ако нас има у овај час.
Заустави сат, нек време стане
Нек  звезде се расују по небу све
 над реком том  да гледам к'о у дијаманте!
          Чаробну светлост створе
Да љубави праве још постоје.
Ухвати ме за руку ове ноћи
Води ме,питати нећу где! 
           Kрај тебе, к’о Вила у стопу да те пратим,
Над Месецом што к’о за нас само сја
Ноћ ову још јаче оћарава
Усне твоје,траже моје, где ће 
          Пољубац дати, од ког' се у глави мути
На руке ти пасти,пусте љубавне страсти
Да траје,док зора не сване
Вечни печат дати
 да се памти и у задњем часу ја ћу осећати.

К`О УКОПАНА

Траје! Траје ова бол

У грудима мојим

Чежња и бол,време к`о да не постоји!

 

У тмини ноћ обавијена,

Месец само назире се

Светлост та што наду да.

Јер Сунце као негде тамо изгара!

 

Зар `` море суза`` га угасише?

Где журих то ја, где ме олуја пуста бацала?

Где ме луди ветар у леђа ``тукао``

У пустош неку одвукао!

 

Све пусто је! Нема Те!

У постоши тој, бирам бољи ``слој``.

Као оазу коју да тражим

Да бол своју бар мало ублажим.

 

Јел` то олуја завија ил` из далека

Музика чује се,што год да је

У мени тутњи све а негде се тамо

Срећни веселе.

Јел` срећника још има?

У свету без љубави исконске

Све приче о љубави су узалудне.

Где свете љубави станујеш ти?

 

Нема мене у свету том,

Без Тебе пусто све је,

Не треба ми нико

Довољна сам тад` сама себи за толико.

 

Вара ме памет! Хм. Дал` имам је?

Олуја у мени бесни,гони ме да дозивам те.

Облацим спаваћицу омиљену твоју

Мислима ти шаљем мирис и боју.

 

Ослушкујем. Мошда ми те то дозове

Полетиш у наручје моје.

Загрли ме јако,нјјаче што се да

Груди моје издржаће то, јер воли снагом свом.

 

Само Ти то знаш,

Утеху да ми даш,утонућу срћна у сан

Да крај тебе дочекам нови дан.

Лаже себе срце моје, опет ћу сама дочекати зоре!

 


Тања  Трашевић Спасић

ЈЕСЕЊА  ЉУБАВ

 

Јесења  раскош

грли ме у свеопштој

светковини  природе.

 

Златножуто  је  све

као и моја осећања

према  теби у

ритму  јесењег  даха и ветра.

 

Осећам  да расте

благодат  у  мени, као и доживљај

тебе у  јесењем  пејзажу,

у  златној  башти.

 

ПРОЛЕЋНИ  ТРЕНУТАК

 

Све цавти- а бехар у мојој  души

доноси  латице  и угодне  мисли

о  недосањаним  сновима и 

неопеваним  сањама.

 

Наговештај  љубави и додира меког

уноси  лаки немир у моје биће,

а топлина погледа  милог

пријатне  вибрације  Божије  вечности

и  хармоније  у  њој.

 

Ношена  наговештајима  љубави

ходам као по облацима

на путевима снова, а

-у  твом  мени  драгом микрокосмосу.

 


Драган Спасић 

ЛИСТ ПАПИРА

Седим пред празним листом папира,

И желим да ти посветим стихове,

Теби која ми дајеш душевни мир.

Сам Бог ми те је подарио,

да чувамо једно друго,

да шетамо поред набујале Нишаве,

да делимо тренутке среће и туге.

Од када сам те упознао,

срећи мојој мије било краја

и стално пламти као жижица у кандилу

окренутом на истоку, да нам дан почне љубављу,

све док не одемо на починак.

Упознали смо се у цркви,

као неко Божије провиђење,

и молимо се једно за друго,

чезнем за тобом чедном,

и тражим те у сваком добу дана,

и ти ми се враћаш насмејана,

изазивајући емоције среће,

и захвалан сам ти на томе.

 



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦ Бр. 22-23 ♦