Билтен “СРЕТАЊА” Бр. 21


У овом броју

Реч уредника ♦ Есеј- Лара Дорин ♦ Заборављени песници ♦ Три глосна сонета – Мирослав Мишо Бакрач ♦ Тродимензионана поезија- Љубомир Вујовић  ♦ Лепота хаику поезије- Богољуб Т.Михајловић ♦ Орфејски висови Перице Пешића ♦ Миљено- Мирјана Стевовић ♦ Песничка будућност: Лана Шемић  ♦ Песничка будућност: Лука Максимовић ♦ Песничка будућност: Стеван Стојановић ♦ У огледалу прошлости ♦ Војвода Радомир Путник ♦ А.С.Пушкин –Клеветницима Русије ♦ Приче монаха-Драгиша Ераковић ♦ Епитафи песницима-Саша Мићковић ♦ Моје прве песме-Драгана Пршић Главашевић ♦ Најлепша љубавна песма – Константин Симонов ♦ Песници из дијаспоре ♦ Јасмина Густовсен ♦ Стваралаштво за децу - Власта Црнић ♦ Завичај у оку – поезија Бранислав Б. Ђинђовић ♦ Семберија кроз годишња доба – поезија Зорка Чордашевић ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Стваралаштво чланова УП ЧЕГАР ♦ Поезија: родољубива ♦ Љубавна ♦ Описна и мисаона ♦ За децу ♦ Искре ♦ Излог књижаре ♦


 

Излог књижаре


Мирјана Церовић Тасић

РАЗГОВОР СА ТАГОРОМ

                   ХАРМОНИЈА ДВА ПЕСНИЧКА САЗВУЧЈА

       ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~       Пре годину дана стигао ми је рукопис једне песме под називом Разговор са Тагором, за нови  број часописа СРЕТАЊА, који уређујем. Пажљиво сам га прочитао неколико пута не успевајући да одгонетнем дилему како је, и да ли је могуће, обичном песнику парирати мислима и изразима једног од  највећих“ божјих посленика на земљи“ како свети владика Николај Велимировић назва песнике, што Тагора уистину и јесте.      Тада сам дошао до закључка да је ауторка песме Мира Церовић Тасић у томе потпуно успела. За мене је само једна таква песма  била довољна да закључим да је она успела да савлада сву сложеност таквог подухвата и да без узмицања и зазора успешно „поразговара“ са Тагором о једној конкретној, свакодневној, а ипак за Тагору интересантној импресији. И не само то, него да му парира смисленим, оживотвореним, лирски префињеним и Тагорином препознатљивом стилу прилагођеним песничким изразом.

       Нисам се изненадио када ми је Мира Церовић Тасић понудила на увид своју нову збирку песама препознатљивог наслова: Разговор са Тагором. Изненадило ме то што је од мене затражила не само да је прочитам и дам свој  суд, него и да за збирку напишем рецензију. Са задовољством сам прихватио да учиним увид у ново песничко штиво ауторке, али не и обавезу да за исто напишем рецензију.

       Ја се  не осећам способним да рецензишем песничке збирке, јер то није материја којом се бавим и за коју сам стручан, па зато  такава моја оцена не би била валидна и не би имала критичку тежину коју рецензије стручних рецензената носе. Стално се од оваквих захтева браним познатом римском максимом:Нека обућар не иде даље од ципела, што сам и у случају ове збирке учинио.Осмелио сам се да само дам свој осврт на збирку, као обичан читалац, који када  прочита песму о њој суди оним што му је песма понудила као осећај, наметнула као закључак и у крајњем довела до тога да каже: допада ми се или не допада, добра је или није...

       Ја не полазим, овде, од тога да ли ће и овај мој суд о збирци бити валидан или неће али, као неко ко је пречитавао збирку неколико пута, знам да сам се први пут срео са збирком толике сложености и тежине, у ситуацији када морам да стварам свој суд и о ономе што је Тагора писао и ономе о чему  ауторка са њим „разговара“.

Читајући ову збирку питао сам се шта може да инспирише једног песника као што је Мира Церовић Тасић да поведе један овакав „разговор“ са Тагором.  Одговор ми је дала сама песникиња у свом осврту на ову збирку. Ношена својим сном она се преселила у прелепи Тагорин врт у коме како каже:“ Уместо да дишем ја сам разумела зрак, камен, траву, цвеће, птице, реку, ласте, бисере, све живо и неживо. Све је имало свој живот, своју песму...“Разумела је да тој откривеној песми дода своју исто тако мелодичну, животну, складну у изразу и тако се упусти у разговор са Тагором о многим темама које живот намеће а он их је открио као своју имагинацију.     

Закључио сам да је збирка зато у целини збир искричавих, префињених стихова и строфа, складних по изразу, узвишених по понуђеном гледању на исечке живота којих се дотиче, мисаоно суптилних и афористичких. Укупно то је потпуна хармонија два песничка сазвучја у којој је све усклађено, једно са другим упарено  у два израза који завређују изузетну пажњу, као да су стварана у истом песничком врту пуном лепоте.

       Мислио сам да осврт конструишем као упоредну анализу стихова два аутора, али се нисам усудио да то чиним наглашеније јер је из збирке, и добром познаваоцу Тагоре, веома тешко издвојити нешто особено, уочљиво, наглашеније изнијансирано и колоритно осветљеније. Свака од 35 песама је особена, пуна префињености у изразу, уочљиво мисаоно сплетена у венац који као целина плени смислом за мудро, лепо, искричаво и животно реално.

       Зато као добар читалац ову збирку препоручујем свим читаоцима поезије који воле сажет, искричав, складан, а ипак префињен песнички израз, свима доступан и потпуно разумљив, онима који воле да се упуштају у трагање за лепотом коју нам овај песнички врт обилато дарује.Као и ја схватиће да и сложени песнички израз, а ја таквим видим ову збирку, може да подари обиље лепоте у којој се бескрајно ужива.

       Ауторки честитам на овом песничком првенцу, који ће, верујем у то, као и њено прозно стваралаштво, бити радо примљено код широке читалачке публике.

                                                 Мирослав Мишо Бакрач

8.

Залуд ужижеш жижак, на столу ради свога
гиздања – дршће и гаси се на ветру.

Ко види да на капцима твојим нема црнила? Очи

су твоје тамније од тмурних облака.

Залуд ужижеш жижак, на столу ради свога

гиздања – дршће и гаси се на ветру.

Каква си даси, дођи, не оклевај при облачењу.

У овој ноћи ишчекивања, жудње и немира,

у окусветли жижак,  у мом срцу трепери.

      Занесени, играмо ли се  с песмом свемира,

заувек датој човеку и жени, у љубави и вери.

Ако венац за косу твоју није још исплетен,

шта мари;

ако ланчић око твога лакта није запучен,

нека га.

Небо је покривено облацима – позно је.

Каква си даси, дођи, не оклевај при облачењу.

Подижеш ме, додирнух облак, не  корачам, ја летим.

Питам се, док над нама венац чежње се плете сам,

 да ли сам стобом или сама, покушавам да се сетим.

 Не, не оклевам при облачењу, ти ме чекаш, ја то знам.


Милоје Дончић 

ТРПЕЗА УСАМЉЕНИКА

               Прочитао сам све што је објавио Милоје Дончић сем Трошне катедре (1987) и Зобнице( 1996). Прочитао сам и све рецензије написане о Милојевим књигама. Све носе један заједнички печат и указују да је Милоје Дончић особен песник, бунтовнк који кроз своје стихове  сарказмом немилосрдно шамара друштвену збиљу јако оптерећену оним што не би требало да постоји.Али, нисам до сада прочитао сликовитију мисао о овом песнику од онога што је о збирци Трпеза усамљеника написао Милан Ненадић. А ево шта је написао:

                                                       Мирослав Мишо Бакрач,                                                       

              ,,У песмама  овог необичног песника наш стварни живот, уметност, филозофија, наука, сваки успон, сваки подвиг, све се то претвара у пораз и пад, све иде у прах и пепео уз невероватно циничан, надмићан осмех. То је бол и очајање. Милоје Дончић је однегован и узвишен циник, надмоћно свестан узалудности сваког нашег напора у колу охолих и силних, с обзиром на карте које су нам додељене. Све те куће, све те хумке, сви ти растурени домови и поломљене судбине – заправо је  један вапај, крик до неба, перманентно ридање. У досадашњим његовим песничким збиркама јасно је подвучена усанљеност које у нашој поезији није било од Диса до данас, а још дубље испод те усамљености, испод њене површине очигледно је немирење, вртња у круг,безизгледна нада, очајање. Његове песничке речи су сложене у стихове  апартном изненађујућом логиком какву јиш нисмо имали од Момчила Настасијевића.“            Милан Ненадић



Бр. 20 ♦ Бр. 21 ♦