Чланство

Стваралаштво чланова Удружења

Mihajlo ILIĆ
prvi predsednik Udruženja pisaca,,Čegar’’ Niš( 2007 – 2009.)

Autor: romansirane biografije Aleksa Lebeđanin (2000) romana: Raskršća (2001); Anđelina (2002); Koritom presahle reke(2003); Umiranje duše(2004); Zovi me oče(druga nagrada fondacije ,,Dragojlo Dudić 2004.); S one strane sunca( Prva nagrada fondacije ,,Dragojlo Dudić 2005.); Zovi me oče II, (2006); Napušteno gnezdo (2006); Izgubljene iluzije (2008); ljubavne priče: Drugo svitanje proleća(2008)

 ЗОВИ МЕ ОЧЕ, роман из два дела, укупно 270 страна, објављен 2003. – први део и 2006.г., други део. Први део, на анонимном књижевно публицистичком конкурсу фондације „Драгојло Дудић“ награђен другом наградом.

Образложење:

Веома узбудљиво, снажно и приповедачки исписан роман из времена Првог светског рата, реалистички, и „густ“, као документаристичко сведочење о величини трагедије српског народа и о бројним апсурдима које рат собом носи. Централно место дела и није рат, него село и амбијент које су ратници оставили одлазећи даље. Веома добра и врло читљива проза са простора Топлице, Добрича и Пусте Реке, солидне и добро дозиране унутрашње драматургије. Изванредна је и идеја и порука дела. Писано у једном даху дело је остварило драмски набој, снагу поруке и целовитост радње.

Жири - књижевници – Бранислав Бојић, Зоран Милић и Светозар Радоњић Рас.

 С ОНЕ СТРАНЕ СУНЦА, роман, /Сећања из војно-истражног затвора 1952.г./, 123 стране, објављен 2004. На анонимном књижевно публицистичком конкурсу фон-дације „Драгојло Дудић“ награђен првом наградом.

Образложење:

... Аутор смишљено и смирено, аналитички и с пуно поетике износи судбину зато-ченика, токове истраге, психолошке портрете затвореника и иследника (често и негдашњих пријатеља), узнемиреност душа и једне и друге стране. Крог дугу, рекли бисмо, психолошку или чак психијатријску анализу долази се до његових истина. Једни схватају и признају да су пошли кривим путем, други објашњавају ко их је и како одвео на тај пут, а трећи остају упорни и одлучни на том путу. Становишта и једних и других, и трећих су, у литерарном погледу а и у животном, добро мотивисана па у коначној линији и јасна. Сви они пролазе, заједно са иследницима, кроз тешке драме и ломове, али без понижавања и обезљуђивања. Заиста зрело написан, литерарно и интелектуално обликован роман.

Жири - књижевници: Бранислав Бојић, Зоран Милић и Светозар Радоњић Рас.

 ИЗГУБЉЕНЕ ИЛУЗИЈЕ, роман, 202 стране, објављен 2008.г.

Из рецензије: ...Михајло Илић није човек без идеје, није илузиониста без наде, није књи-жевник без књига, није официр без части, није дипломата без мудрости, није човек без емоција. Али јесте човек са моралом, писац са даром, дипломата са мером, визионар без илузија. (Проф. др Миле Илић).

 Занимљиво књижевно остварење, озбиљних претензија и тематски разгранате фабуле, грађене од више целина, у већој или мањој мери осамостаљених фрагмената.      

... Ово вредно књижевно дело карактеришу јасноћа мисли и хумане поруке чијој садржајности је знатно допринело Михајлово животно и литерарно искуство... сјајна психолошка анализа проблема, који се јавља после сваког рата. То је обрачун са ратом, после кога, ратницима и њиховој деци, није лако да се привикну на нормалан породични живот, да се снађу у мору недаћа. (Милован Мишевић, генерал).




Miroslav Mišo BAKRAČ
predsednik Udruženja pisaca ,,Čegar’’ Niš ( od 2009. )

Autor: romana Kazivanja đeda Anta (2003); Rodoslov bratstva Bakrača (2003); humorističke priče: Desilo mi se kobajagi (2004); sećanja: Moji vojnički dani (2006); zbirka pjesama Pjesma prizvana kišom (2007), priče: Pivske priče (2010);, zapisi: Častoslov (2010) .U pripremi roman sa radnim naslovom Ludilo i zbirka pesama Zavičajne vedrine.

    

                          ПРЕД  СТАРОМ КУЋОМ
  Трунуо је орах иза куће
  После очеве смрти и он је пао  
  Израсте из црног прага пруће
 Вук живота речи је клао
                       Ратко Делетић

                         I

    Стигох у село са  далека пута,
    кад сеоски петли најављују свануће.
    Крај плота трошног што брани имање
    Трунуо је орах иза куће.

   Зидине старе без дрвеног крова
   под којим је велики део живота стао
   знао сам раније неко ми је рек'о
   после очеве  смрти и он је пао.

   Погледом гутам пустош без живота
    у мени умире снага и прегнуће
   засузих кад видех како несметано
   израста из црног прага пруће.

    Немо посматрам омеђину стару
    дах у грудима од бола је стао
   Осјећам немир у срцу и души
   Вук живота  (моје) речи је клао.
I I
Из дворишта тога не певају петли
Пред вратима старим ни мачор не дрема
Ту ни један прозор одавно не светли
У тој празној кући сада никог нема
                                                 Љубисав Грујић
  Празнина пуста свуд около влада
Закоровљен простор пред очима светли
Оронули зидови нашег старом дома
Из дворишта тога не певају петли

 Исклијало шибље даје слику туге
Ни ораха старог испред куће нема
Маховина прекрила зид подзиде криве
Пред вратима старим ни мачак не дрема.

Нахерене стреје опомињу, прете
На димњаку шкрипе од тенеће петли
Жалузине трошне њишу се и зује
Ту ни један прозор одавно не светли

   Бол ми душу стиска, очај појачава
Срце се грчи разум болно дрема
Прошлост ме гуши док се сећам граје
У тој трошној кући сад никога нема.




Miljko Radošević
pesma

Autor romana: Gromovnik na bogomolji; Razgovor s Bogom; Varoš leta Gospodnjeg; Vaoč; Podoficirska škola; Proleće u skloništu; Dresina. Zbirke pesama: Stakleni leptir; Ogrlica crvenih koraka; Cvet s Rambele; San Anđela u Barceloni.


SLIKAREVA JESEN*

Dođe jesen u ogledalu dunje
Andjeli obraše slikaru voće
Ulicom liju pijane kiše
Krovovi zgrada tamni čempresi
Gladiole u srebrenom kostimu.

U oknu prozora portret slikara
Zidni časovnik sklapa mozaik
U vitražu violinista svira
Probudila se deca Pireja
U zamku sa kulama sakriveno lice
Očekuje bat koraka slikara

Na koridi borba bikova i toreadora
Žedno leto osušilo maslinu
U areni osmeh kroz melodiju strasti
Mesec izgrejao iz tube slikara
Rembrantove boje u zelenoj smokvi

U galeriji tuga nadrealizma
Na platnu Pikasova Gernika
Šetač došao na svili u kolaž
Na paleti primarnih boja
Stoji rasuta jesenja svila
U njoj seme Van Gogovih suncokreta

Zaustavili su zemlju gospodari rata
Sa planete je sišao  Andaluzijski pas
Da li je na brkove zakačio narcis
U Kataloniji su brali pomorandže
Za otvaranje izložbe mekanih satova

Zvezde su uplašile nebo i zemlju
Lokomotiva je ispustila paru i pisak
Na sunčani sto stigla je vest
Sa wom san ograđanskom ratu
Završila se tajna večera apostola
Desilo se raspeće slikara

*Uspomena na boravak u Figeresu (Španija, maj 2004.god) rodnom gradu Salvadora Dalija

 

 




Dragoljub Draža Milojković
portret

Autor humorističko-satiričnih tekstova: Lek za dušu; NATO u blato; Duboko smo ga do(gnj)urali;  Naličja;epigrama: Takvi smo, Nije nego: pesama: Narodni poj i Trasa; aforizama K(f)olovođe i romana Speruškani cvet.

БЕЛА КУГА

Бела куга по Србији веје
Па та неман свуда пустош сеје,
Куће празне од те страшне буре
Нема деце селима да јуре.

Не чује се беба да заплаче
Бела куга притиска све јаче
Сваког дана стање је још горе
За опстанак нема рујне зоре

Још по неки старци што осташе
Тужне приче јадно село наше
У стајама празне су им јасле
Многе њиве у коров зарасле.

А о њима нико се не стара
Па се тако и кућа затвара
Препуштени себи они чаме
Најближи их оставили саме.

Ој, старости, превелика туго
Крај је близу нећемо још дуго
Сваког дана по неко нестане
Празна кућа заувек остане.

Гробља нам се пуне тако често
Па старцима тамо је и место
Док су могли све од себе дали
А сада су сами и остали.

Нестала су некадашња прела
Што красише наша лепа села
Чак Шарова да залаје нема
Жалосно је сад нам село дрема.

Опустела поља и ливаде
А баште се више и не саде
Па чокоте корови прекрили
Јад и пустош над њима надвили.

Нема стоке све је мање крава
Наша села постала су страва
Нема певца са прага да скаче
Црна слика само да се плаче.

На све стране и воће пропада
Ракија се не пече од када
Расушена бурад обручи испали
Подрумима људска рука фали.

Па огњишта без ватре и дима
Тмурна пустош пред очима свима
И димњаци више се не пуше
Накривљени и они се руше.

Паучина амбаре прекрила
Тужна слика од таквог сивила
На све стране пустош и несрећа
Мук тишине свуда се осећа.

Планине су остале без стада
Такво стање траје још од када
Нигде стоке нигде ни пастира
Не чује се фрула да засвира.

Зов тишине долинама влада
Без лавежа и без белог стада
Цвркут птица пара ту тишину
Оживљава предивну долину.

Већ одавно хара куга бела
Напуштена осташе нам села
Градовима још црње се пише
Та аждаја на све њих кидише.

По школама све је ђака мање
Сад жалимо такво нам је стање
Па та неман завладала свуда
На све стране починила чуда.

Многе од њих више не опстају
Нема деце па их затварају
У њима је утихнула граја
Па нам туга и срце осваја.

А без деце живот нам је тужан
Празан живот и сваки дан ружан
Деца су нам по највеће благо
Пуне куће па је свима драго.

Драга су нам по кући кад скачу
Мила су нам чак и када плачу
Радосни смо и кад нам пркосе
Деца нама увек радост носе.

Деца су нам богатство највеће
Где су деца ту је увек среће
Више деце изазов за младе
Да рађају нек изданке саде

 

 




Čedomir Miljković

Autor  tri poetizovane basne; dva romana: Dosta je sukoba i Pesme da nije bilo; poeme:Veseli ribar; zbirki pesama za decu Cvetanje vremena 1,2 i 3; Za decu i reči mirišu;  Potok postaje reka; Deci bih dao planetu;  zbirku priča: Ribarske varnice i ekološke iskrice; zbirku rodoljubive poezije Kovanje mraka i zbirku poezije S kamena na kamen

HOĆEMO SEKE I BATE       

Pozivamo tate i mame                
da se od roda ne srame                 
i da ne čekaju s neba                     
da dođe još neka beba.   

Tražimo da se zakunete
da rodite još neko dete,
da zemlja bude draža i mlađa
al' da se roda ne porađa

Decu rađaju naše mame,
ali pošto ne mogu same,
nek im malo pomognu tate
da dobijemo seke i bate.

Hoćemo puno bata i seka,
neka se ori dečja dreka,
tad nam je nacija mlađa i zdrava,
a od više dece ne boli glava.

NOVI POČETAK SUDBINE

Ne opraštaj se ako si voljan
da se vratiš,
reče mi drvo, uraslo u moju sudbinu.

Ali, ako odeš i dođeš do dna,
raduj se, jer možeš samo najviše.
Pronađi moj koren
koji nije zaboravio da raste
i zavoli me toliko
da me i mrzeti možeš.

I to će biti novi početak
moga olistavanja
u tvojoj sudbini.
 




Dušan Djordjević
pesma

Bavi se poezijom i publicistikom. Do sada je objavio tri zbirke pesama: Tihovanje (2006.), Ispovest (2007) i Molitva (2008) godine. Kao pedagoški savetnik objavio  je više desetina stručnih radova u pedagoškoj periodici.. Koautor je knjiga:  Monografije ŠOSO ,,14. oktobar Niš (1997) i Kultura zdravog života (2006).Autor je knjige stručnih tekstova  Pedagoška Slagalica ( 2009).

KONTEJNERISTI

*
Ptice i ljudi
dva su sveta -
hlebom se hrane.
*
Kandže ptica i ruke starca
u prljavoj kesi -
posvađani oko hleba.
*
Na starici
latice dronjaka -
džepovi za hleb.
*
Ptice u vazduhu
kandžama kradu mrve-
starica pada.
*
Prolaznici
odsutno žvaću hranu -
a pčtice galame.
*
Ptice bi starici i starcu -
otele oko dok sniva.

 

СКУЛПТУРЕ

И на крају сва ћеш, нема сумње

поћи за мном као река бујичара

којој се обале разилазе на све стране...

 

И поплавићеш ме затеченог

на спавању,ушушкаћеш  корењем и муљем

сво моје постојање и љубав обећану.

 

Узалудно отимање уплешће нам прсте

и леве и десне, окамениће их у знак наше

вечне чежње да спојимо обале.

 

Камене руке ће рећи да су ту биле

бујице љубави а потомци ће од њих

клесати парковске скулптуре посвећене

заљубљенима и онима што нису.

 

Мале скулптуре, камене боје, биће

топле ко узглавља онима што се

волети почињу, а исти

узбуркани вали биће наши споменари.

 

Грејаће их пригушена хтења и обећања,

ритуал плеса бојажљиве младости.

Ја ћу бити твој херој ослушкивања

твоје умирујуће природе, боје камена!

 

Непокајан чврсто ћу држати прсте

скулптуре, верујући да поплавом љубави

спојиће обале бар они које дотицасмо нежно.

                                                     ***                                                

                    Мир...

                    Досетка би тога трена имала смисла.

                    Због хладног јутра

                   уланчане нам мисли,

                  ћутримо...

 

                 Знамо  чије је шта

                 и ко ће први, тамо где мора...

                Знамо, дуга је ноћ

                донела ћутање и дистанцу.

 

                Елегантно гушмо бол у грудима

               док нас хладан осмех окружује као јутро,

               срчемо кафу укуса пелина

              верујући илузији долазећег доброг.

 

             Јер, још увек

            твој осмех, река бујичара

            венама кад  јурне ми у наду

            за трен, бисерје из зеница твојих

             окити моје трајање.

    ***                                                

Мир...

Досетка би тога трена имала смисла.

Због хладног јутра

уланчане нам мисли,

ћутримо...

 

Знамо  чије је шта

и ко ће први, тамо где мора...

Знамо, дуга је ноћ

донела ћутање и дистанцу.

 

Елегантно гушмо бол у грудима

док нас хладан осмех окружује као јутро,

срчемо кафу укуса пелина

верујући илузији долазећег доброг.

 

Јер, још увек

твој осмех, река бујичара

венама кад  јурне ми у наду

за трен, бисерје из зеница твојих

окити моје трајање.


 




Bogoljub T. Mihajlović

Piše savremenu i haiku poeziju..Do sada je objavio   zbirke haiku pesama: Svirala vetra (1997), Jato čvoraka (1999) i Kad ptice polete (2001). Zastupljen je u Antologiji haiku poezije Polje suncokreta izdate u Londonu.(2001), Dobitnik brojnih nagrada za haiku poeziju  u Japanu, SAD i u našoj zemlji.. Haikupoeziju objavljuje u svim značajnim haiku časopisima kod nas 
ОД ПРЕВЕЛИКЕ СЕ ЉУБАВИМОЖЕ ОСТАРИТИ

 Сећам се, био сам млади песник, а Она, шалтерска службеница Поште број два у Београду, поред железничке станице. Тада је у  мени још спавао август, а у њеним очима је горео летњи дан. Страх од живота је био превелика препрека да се волимо. Отпутовао сам на југ, а на мојим трепавицама је још седела београдска кошава. И данас, после много година, не радујем се животу без Марије. Године су пролазиле, а ја сам се надао да ћемо се једнога дана срести, моја Марија и ја, на ушћу двеју река. Али, како се две обале једне исте реке никада не срећу, тако се и ми никада нисмо срели...
               И сада је месец август, у малом граду, негде на југу. Месец, високо са неба, просипа своју светлост на дрвеће, цвеће у башти и ниски кров моје мале приземне куће. Седим сам у башти, удишем благи мирис цвећа, док ветрић ћарлија. У души ми топло, милина нека, а сећања на њу навиру. Цврчци у гранама дрвећа певају, а сузе саме теку низ увеле образе. Сад знам да се од превелике љубави може остарити...
Она, моја Марија , остала је у граду наше љубави и сада, после много година, јавља ми се у мислима док ја, уморан од живота, седим сам у башти. Живот ми мирише на мокро јесење лишће, а ја се питам: ,,Има ли лека за  тугом рањено срце и узалудно потрошену младост...?''

               Олујни ветар гони дрвеће на плач. Мост блеји над водом која отиче, а ја  бунован од празних снова пролазим улицом којој сам, случајно заборавио име. Ноћ одлази прљавом улицом од суза. Постоји пут којим је Марија отишла и једна раскрсница која има нешто против наше љубави. Чујем музику зоре која се надпевава са јутром и петловима. У моме оку спава њен лик, док у пољу одјекује прасак булке која се отвара... Долази јесен, и у последњем тренутку доцветавају руже у башти. Одлазим у поље да са травама разговарам. Видим на ливади један кртичњак имитира брег у равници. У знак протеста платани изашли на улицу. Не знам како да поднесем ову срећу што те толике године волим Марију...

TRIPTIH ZA MARIJU

OPROSTI
I

Oprosti nemom što ćuti
Travi što čežnju skriva
Pesniku što tužan biva
Kada mu sporo teku minuti
Oprosti i meni što više nisam nežan
Što tople šapate proguta kam
Oprosti za tugu i jad neizbežan
Oprosti što ne opraštam

LJUBAV
II

Jablanovi su svojom visinom ponosni
Reka bistrinom svojih voda
Trave zbog sočnosti
A ja kažem: Jablanovi
Moja je qubav veća od vas
Reke, zamutiće vas kiše
Trave doći će mladi kosači

OTIŠLA
III

Kada odeš, na raskršću
Violine će plakati
Tužne ptice kljucaće srebrno žito
Sa moga dlana
Kada odeš, zaustaviće se talas tuge
U luci mojih očiju umornih od bdenja
A sa tobom će otići
I radost iz moga grada
PS: Marija je otišla
       Bregovi bola u grudima stoje

                        * * *

Posle kiše                                      Uđoh  u crkvu -
bosonoga deca po putu                  zaviriše mi u dušu
gaze nebo                                      oči ikone
                       * * *                                * * *
Letnje podne -                                Jesenji vetar
senke kestenova                              požuruje ženu -
preko ulice                                      za njom lišće
                      * * *                                   * * * 
Olujno nebo -                                 U rodno gnezdo
vetrom nošeni oblaci                        uselio se mesec -
gase zvezde                                      sad gnezdo nsvetli


 

                        




Gojko Matić
портрет

Autor je jedne zbirke pesama Ispovest duše ( 2009). U pripremi za ob javqivawe  nalazi mu se jedna zbirka pesama.

ЗБОГОМ ЗАВИЧАЈУ

Лепо време на измаку лета
Воћке зреле саме опадају,
Задњег дана брдима прошета
А већ сутра: Збогом родни крају!

Вече тихо звездама се кује
Уздаси се отимају често,
Дошло време треба се пакује
А ујутро: Збогом родно место!

Осећања кипе ове ноћи
Све што видим дотиче се мене
И ко зна дал ћу више доћи
Зато носим собом успомене.

Зора свиће морам спреман бити
Па по нашем старом обичају
Са свима се лепо поздравити
И још рећи: Збогом завичају!




Kenan Krupa
портрет

Poezijom se bavi od ranih školskih dana. Za stihove je nagrađivan na Limskim večerima poezije. Godine 2009. objavio je svoju prvu zbirku pesama Sa mirisom svemir trava...

ЈЕСЕЊА ПЕСМА
Јесен је, Маја Петровска,
умиру листови жути.
Плодови сазревају споро,
кад моја мисао ћути.
Последњу јабуку на грани,
неким чудом привлачи јато птица.
А ја те зовем, Маја Петровска,
изађи из мојих слепоочница.
Морам ти признати, Маја Петровска,
ти си мој дах и страх.
Кад ми мисли у космос побегну,
нерођене речи претвараш у прах.
О, какво је то чудо у теби,
и какво име да ти дам?
Песма је када сам ја са тобом,




Nikola Cvetković
портрет

Do sada je objavio četiri zbirke poezije; Pokušaji (2000), Kraljica cveća (2003), Nostalgija (2004) i Podsećanja (2006). Kao doktor ekonomskih nauka  objavio je blizu 40 stručnih radova i dve kwige iz ob lastimobetarne ekonomije i  privrednog razvoja.

ДЕЦА ГАЗЕ КОСМОСТАЗЕ
Да ли су у Космосу стазе
Обезбеђене да деца на екскурзије одлазе
Волела би да се са марсовцима друже
И да по њиховим стазама ролерима круже.

Мора да су то праве стазе
Када помислим жмарци ме подилазе.
Ако су дуже од пута кроз село
Мора по њима да се пешачи дебело.

Космонаути по њима корачају смело
Иако је тамо сунце доста врело.
Али их зато штити скафандер одело
А уз то обојено је у бело.

Пребирам своје мисли у глави често:
Да ли је тамо деци за игру место?
Правила би као кенгури скокове дуге
И изводили вратоломије друге

Ако тамо земљина тежа не постоји
Падање ролерима нико не треба деци да броји
Проблем је да се на једну ногу стоји
Зато тамо ни једна рода не постоји.

Чујте, децо, спремајте скафандер одело
Јер ово није екскурзија за село.
И кликери тамо нису у моди
Већ пливање у ваздуху уместо у води.

Размислите најзад, децо, о свему зацело
Јер тамо не постоји ни једно село,
Већ пуста, дуга, бездан сама
И најважније : Не производи се храна.




Dušanka Dišljenković

Raspolaže sa bogatim književnim opusom. Objavila je sledeće zbirke pesama:
Iste slike 1941 -1991 (1991), Reči (1992), Kosovski soneti(1999), Moja
krila
(2001), Biblijski kod(2002), Raspeto Kosovo (2005), Samo ljubav
(2006), Reci lasto (2006). Koautor je  sa grupom pisaca knjiga poezije Soneti
u cveću
(2008),  Dete i priroda(2009) i  Učesnici NOR-a u pesmi i priči
(2009).

PRIZREN PROŠLOSTI

Srpske su ovde utisnute stope
Lepotom sakralnih građevina
Kvalitetom plodova i vina
Koja su pili vladari Evrope

Gde budak padne otkrije dubok trag
Stare Srbije svitragovi znani
Kosovskim tlom su gusto zasejani
Koren otadžbine svet nam je i drag

Nemanja je Germana Barbarosu
Ugostio sjajnom carskom pompom
Prosvećenost šireći Evropom

Jednostavni, skromni u ponosu
Imali su pismenost sa krstom
Dok je Zapad pritiskao prstom

BRZOJAV

Dok sneg veje
Skupili se ispod streje
Na dogovor, vrapci.

Da brzojav
Hitno sroče
Sestrici i  braci.

Prijatelji,
Molimo vas
Pošaljite hrane
Jer će ova strašna ciča
Pomorit dživdžane.

Molimo vas
Najhitnije
Pošaljite mrva i tarane
Jer nećemo moći pesmom
Najaviti lepše dane




Novica Popović
portret

Autor Zbirki pesama Intime 1 i 2;( tri dopunjena i izmenjena izdanja) Reportaže i zapisi Toplica i publikacije Tragovima Topličkog ustanka.

СВЈЕДОК

Прошао сам просторе свијета,
од  Средоземног до сјеверних мора,
од Црвеног мора до Босфора.
Гледао сам крајеве многе,
и многе љепоте видјех.
Само нигдје не видјех љепоте такве
какве су љепоте Дурмитора.

Цијела планета нема
на једном простору малом
љепоте такве
какве имају кањониТаре
кањони:Сушице, Комарнице и Пиве
и изнад свега
на овим просторима
обични добри људи живе
бисери Дурмитора.

* * *

ГОЛГОТА

У својих седамдесет љета
ја не знам шта је голгота.
А како игуман Стефан рече:
прошао сам и кроз сито
и кроз решето
и свега сам имао доста.
Доста и на претек
само једно нијесам имао -
нијесам имао живота
то је голгота!
То је голгота!

* * *

СТАРОСТ

Старост је ружна,
како је видио Раде Томов.
Ваистину, таква никоме  не годи.
Старост је лијепа, мој Раде
када се лијепо доживи,
ружна је
када се човјек стар роди.

 




Milena Markić
портрет

Bavi se pisanjem pesama, reportaža i priča.Svoje radove objavljuje u listovima i časopisima. Zastupljena je u zbornicima Sećanje na Branka Miljkovića i Čegarske vatre.

ХАЈДУЧИЦА

Над царством трава жега
трепери
таласа
цветна белина
химна радости пољем се
разлеже

Цветај
хајдучице
хвалоспев за тебе
што ране ми
видаш
што пчели нектар
дарујеш
зрикавца распеваног за станара
примаш

Роса ти у латици
снева
месечина у роси
огледа
јутром зрачак латице
озари
росу
испије
топлину сунца
подари
да мирисом ме
опијеш
цветај
хајдучице




Stanija Simić Pljevaljčić
портрет

Autor zbirke pesama Eto to je tako bilo. Živi i stvara u Nišu. Svoje pesme objavljuje u mnogim listovima i časopisima. U štampi se nalazi njena zbirka pesama za decu Ljubav zauvek.

ЧАРОБНИЦА ВИЛА
Ех... кад бих била
моћна
чаробница вила
зауставила бих године и време
док све невоље
ововремене
не прохује
као планинска
брза река.

Па да се на обали другој
пробудимо
с годинама истим
јер живот, на боље време,
времена нема
да чека.

 




Maksim Mašo Bakrač
portret

Rodjen 1949. godine u Goransku, opština Plužine, Crna Gora. Osnovno školovanje
završio u svom rodnom mestu i Vrbasu.Gimnaziju pohadjao i završio u Srebrenici a
Vojnu akademijuu Beogradu.Poezijom se bavi od rane mladosti. Objavio dve zbirke
pesama: Belo platno prošlosti (2008) i Srcem na bodežu (2010). U peripremi za
štampu jedna zbirka pesama.Živi i stvara u Subotici

ГДЕ ОДОСМО МИ

Мајку и Оца прогутало ми време.
Као родну годину!
Ми смо одлутали,
празним улицама,
тражећи радост осунчаних обала.
Отварали врата неба!
Дивили се звездама у пространствима!
Несвесно се обавијали велом таме!

Давно окопнели путеви,
траже празне кораке,
и путовање празним улицама.
Ослобађамо се топлине југа!
Утапамо се у дуга чекања,
као увела трава
на пропланцима живота

ЦВИЈЕТ  ВАТРЕ

 

Јаглика

Ја

Пивљанка

 

Антика

 

Милосрдна

Из спокоја

Изабрах ватру

Пред неманима

На моју част

Име

И живот

2.

Њен чисти дух

Смијех Пенелопе

Заумљеном краљу

Што чека је

Над Завичајем

Њеним

Дјевичанским постом

Призва се ватри

Живота

 

Кад олош јој

Помрачена под пушке

И каме

Насрну на част

Даде се ватри на дар

 

Поносним вриском исказа:

Сладите се незвани гости

Уживајте до миле воље

Ја сам горе

Код свог Краља

Са огњишта мога запућена

 

Љубите стрвинари

Ватру моју мајку

Мој језик

Браћу ми и оца

 

Љубите Пиву пркосну

Данас сву на ватри

Вјечно живу

И не долазите овамо

Док не научите

Азбуку ватре

Језик мој господњи

Српски

 

Ја сам горе занавијек

А гдје ли сте ви

Ватри страни

Далеки свему чојском

И јуначком

 

Ја сам Јаглика из литица

Из стијења и јасења

Из ових гора до мора

Ја сам Исток пјесме

Ја сам ватренокршена

Дјевица

 

Пивљанка упамтите

Пивљанка

Краљем освојена

Нетакнута Љепотица Части

Пред  Творцем 

И пред родом мојим

ИЗМЈЕШТАЊЕ МАНАСТИРА ПИВА

                       Оцу Ђорђију

 

Измјестише стару лавру

Изнад Ока

 

На ливаде

Гаговића задужбину

 

Мехмед пашо гдје си саде

 

Зар и твоја фреска мора

Изнад врата да се скида

Ко ће ране на вјекове

Да превија и да вида

 

Ту су некад у времена

Патријарси столовали

Штитећ народ од прогонства

И вјером их опијали

 

Сад је дошло ново доба

Разрушено треба дићи

Озидати нову лавру

Да на стару сасвим личи

 

Окупили све сликаре

Клесаре и неимаре

Нови камен треба слити

И по броју уредити

 

Неимарски алат ту је

И мајсторству руке вичне

Па и данас круже приче

Да од Ђорђија Антовога

Клесачије бољег није

 

Што је оком год видио

Рукама је створит мого

У Лавру је уклесао

Много зноја и љубави

 

Она му је и споменик

И вјечито тврдо слово

 

 

ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ НА СИЊАЧКОМ БРДУ

 

Испод братове куће

Годишње се окупљамо

Лети

 

Невидљивим велом

Блискост нас греје

 

Гласно куцкање чаша

Зближава

Стихом као судбином

А као не примећујемо

 

Ноћи уопште није било

Свјетлошћу обасјавани зорисмо

 

У чвору љубави братске

Која надахњује и тече

 

Кише стихова непрекидних

Овјековјечише живот

И љубав нашу