Чланство

Стваралаштво чланова Удружења

Добринка Симић
Рођена у Малом Суводолу код Пирота. Објавила три збирке песама.Пише углавном сатиричну поезију.

ЋЕМАНЕ

 

Музика га стално зове

да етиде свира нове

на „ћемане“ модел стари

иако није страдивари.

 

Када свира она плаче

некад тихо, чешће јаче

сонатине са њом прави

иако није страдивари.

 

Са њом љубав изјављује

и растанак одболује

ко пријатељ га теши стари

иако није страдивари.

 

Славу хоће с њом да стиче

ноте да причају приче

концертом да све поздрави

иако није страдивари.

 

Гудалом он милује жице

срећан осмех краси лице

како сада стоје ствари

ћемане му је страдивари.

 

 

                     




Тања Адамовић
Тања Адамовић рођена је 09.08.1971.године у Пожаревцу. Живи у Пољани код Пожаревца.. Писањем се бави од детињства, а своју прву књигу ''Пољана у срцу'', монографију свог родног села, објавила је 2006.године. У јуну 2009.године објављена је њена друга књига, Монографија Влашког Дола, чији је издавач народна библиотека ''Проф.др. Александар Ивић'' у Жабарима. У сарадњи са истим издвачем, марта 2013.године, објавила је своју трећу књигу, збирку песама поезије ''Злати се заборав''. Радови су јој објављивани и у часописима ''Браничево'' и ''Мајдан'' као и у појединим песничким зборницима.

 

ВРИСАК

Нацртано око

безглавог цовека,

заплака!

Мазне му руке

гресна тела додирују.

У белини постеље

преврцу свет!

Испецене реци

заре усне.

Зедни халапљиво,

у тудјој наивној цедности,

страст топе!

Исарани капут слуцајног пролазника,

вртоглаво сара мисли цисте.

Сарени људи улицама лутају!

Нацртацу усне,

врисак мој сви да цују!

 

 

 

СЛУЧАЈНО

У глецеру цвет,

на рану мелем,

у црнилу озарење,

у греху спасење,

по беспуцу путоказ,

у сузама осмех,

на уснама рец.

 И све то слуцајно.

 

У безнадју дан,

на длану месец,

у кориту свитања

окупано сунце

прљавстину ноци

заборавља.

И све то слуцајно.

 

У веровању лаз,

у истини бол,

у корацима опростај,

у зивоту спознаја,

у тисини немост,

у цутању сецања.

И све то слуцајно

а опет заувек!

 

КЛУПА

Обесцасцена стварност,

срам окупан у зноју,

Изљубљене, отецене усне.

Цутња.

Мрест блудних,

сагоревање страсти,

трептај ока.

Мрак.

У пепелисту јутро свањива.

Ја седим на клупи и

посматрам слуцајне пролазнике.




Вукица Ђорђевић
Вукица Лула Ђордјевиц рођена у Трупалу крај Ниша 17.01.1959.Студирала економију.Пише поезију.

СЕТИ СЕ!

   

Сети се мене када лишће пада.

Сети се мене када снег навеје,

kада око твоје у мене гледа,

усна твоја нек се насмеје.

 

Сети се мене када суза крене,

kада облаци туге прекрију лице,

cети се прошлих дана тада

kада суза кваси трепавице.

 

Сети се тада прошлих дана,

cети се тада успомена,

cети се лепог што је прошло,

Имаћеш тада за то времена!

 

САМА

 

Сама сам а све подсећа на те.

На твој рукопис, твоју реч.

Сама сам, а бол преливам у песму,

Песму,коју неће певати ико.

 

Песму, која се туга зове,

Туга за не ком кога волиш,

Кога брише смрт.

Смрт, косач живота

 

Посмртна си песма где цвеће,

Цвеће вене крај гроба.

Однео си пола мог живота у смрт

Самоћа ломи љуштуру живота.

 

Увлачим се у љуштуру успомена.

 Ходам сама не видећи људе

ударам у врата сецања,

одзвања звук самоће,,

 

одзвања звук празнине

одзвања откуцај срца

срце које си однео

згазио сломио и потрошио!

 

 




Војислав Ђорђевић
Познат је широј читалачкој публици као песник, прозаиста и есејиста. До сада је објавио више књижевних радова. За прозно дело Ране зеленог храста награђен је од стране Фондације Драгојло Дудић 1995. године.

ПРИЧА ИЗ  ВОЗА ЗА ВАРОШ  ИН

 

           Воз. Ускоколосечни. Из Петровац вароши за варош Ин. Парна локомотива и чађави тесни вагони, истрошени трајањем и људском прошлошћу, јуре равницом Стиг кроз ноћ и људско време, иако их не могу достићи,  као ни ми – путници, у скученим  купеима.

           У  једном од купеа усамљени путник нуди ми место, широк осмех и причу, којом покушава да се одбрани од усамљености, тешких мисли, ноћи, даљине и од себе самог. Сместио сам се на дрвену неудобну клупу, до њега, тог прохујалог априла 1959. године.

            - Седи, пријатељу! – вели, клизећи погледом по мом шеширу, капуту, лицу. Тражи душу.  Моју опипава, властиту искушава.-Човеку је један друм, као пруга, а много путева, - рече. Изненади ме умећем. Речју нам отвори људска врата знатижеље. Умешна–''кључ реч'' за лавиринт поверења, поготово  путника. Знам ја. И он зна: лако је слушати, тешко  је чути, још теже схватити човека. Лако је сажалити, осудити, опсовати. Придобити- најтеже је.

            - Путујеш клупком живота, сплетеном догађањима и приликама с надом у бистрину стварности и богатство будућности - наставља.  – Као и ја! Али, чуј, рећи ћу ти! Године прођу човеку. Истроше људски век. Као клупко. С њима трајемо. И скончамо: неко човечно, неко нељудски. Тако у круг – клупко нада јача. Тако друмом – даљина путеве замотава. Временом. Као воз. Клупко покреће, мења, окреће. И људе. Као Земљу. И опет, у круг – точком. И опет, прохујало – траговима. Далеко, а ту су. Као небеса. Временом, људи постоје, трају, престају. Као облак. Временом, човек се уздиже за свагда. Временом, живот је клица која ниче, буја, плоди и рађа. Као храст. Клупко замотава. У  плод. Што посеје, што узгоји, што усправи, што уздигне, то и  жање. Као род; горак или мио. Живот, то клупко човека: као реке – ток; као друма – точак; као дела – траг; као семена –  клица;  као плода – род; као чињења – зло или добро; као стасалости – лепота. Године мину човеку! Истроше се човеку као и одело за прилику. Човек  је за свагда. Ваља знати волети човека. Јер, човек није ко хоће, већ ко може да се из људи усправи и уздигне!

           Рече. Заћута. Проговори ћутња. Ослушкујем и сећам се; минуо путник и воз. Само и данас живи прича из купеа ускоколосечног воза за варош Ин. У унутрашњем кошмару, на моменте, ослушкујући време и клопарање точкова, ћутња клупко мисли врти.  Возови, заправо, и немају стална одредишта, као ни време. Возови: човекове машине клупком  пролазности  и  успутности. Биће да је време пређа клупка  људског трајања и одредиште човека. Јер,  друм је  људима одређен – путеви су  човеку понуђени.                     ОГРЛИЦЕ  ЗА  НАШЕ                          

                   ПТИЦЕ

Повео сам кораке

стазама мисли

и зрелих лета

тек када је птица 

донела поруке зрелог воћа.

 

Позвао сам лето

да гнезди 'тиће

у лугове и наша срца,

огрнута  топлином.

 

Молио сам небо да сине

смарагдом  нашег  ока,

па да сјај надања вине

голубицом снова

у  јаву амбиса дубине и висине.

 

Пратили смо реке

слабашном барком

са једрима стрепње неке,

одапетим  варком,

 уз сумње  лаке

у прејаку матицу и брзаке.

 

Следили смо поља

зрневљем и браздама сетве,

ал'' нас с ветром сустиже нека боља,

што иште огрлицу место жетве.

 

Трагали смо точковима времена,

молећи  ластавице

да нас одведу до огрлице

која ће окитити  макар зрнцем  лепоте

наше  давно узлетеле птице.

                               ПИСАЦ: ПОДАНИК ЈЕЗИКА, ЕМИСАР ПИСМА

                                                  XXXI

               Књижевност је уметност која захвата огромно богатство-баштину, рекло би се, писане и усмене речи. На срећу и на жалост, области књижевности нису омеђене крајњим границама. Све је то непобитно сведочанство о ограниченим човековим могућностима. И док се појединци исказују својим способностима и даром да саопште мисли о човековим емоцијама и мишљењу, или писци, читалац је тај који ником ништа не дугује, поготову писцима.

              Велика је умешност у савремним условима придобити пажњу читалаца. Ако пажња и учтивост прерасту  у заокупљеност речима, стилом, радњом-садржајем анализом, мишљењем и ставовима читаоца то је поуздан знак да је писац успео.

            Ако читалац препозна себе у делима и пристане да прилагођава своје кораке емоција и мишљења форми, смислу и порукама дела онда је оно стекло статус самосталности, које је писац, попут детета довео за руку до прве улице и пустио га у свет.

             А читаоци, читаоци пружају пуну подршку путнику, уграђујући свесно и (или)  (не)свесно и себе у његов раст, напредак и дуговечност.

ПЕСНИК: ЕМИСАРИ СТИХА

 XXXII

              Бавити се прозом значи да сте изабрали дуг пут, готово аналоган животу личности-јунака са потребом за нарацију и стил прилагођен кључним догађајима, посматраним непосредно- као када догађаје пратимо са оближњих прозора.

              Али, писати песме исто је што и пењати се по окомитој литици. Чак и ако је савладаш, никада једним истим кораком и путем. Поезија је најкраћи пут до највиших домета људског стваралаштва. Област  поезије садржи много домета разних нивоа. Досећи највећи ниво  корацима мисли, којима овладавамо бит уистину је врхунско песништво. Али, не заборавимо  да песници воде читаоце за собом, око себе, испред и поентом. Поента мора да садржи зашто си одабрао пут којим те песник зове, зашто си пристао на такво путовање и зашто се  покораваш стиховима, који као да извиру из литице и обрастају је прекрасним венцима лепоте, које поета слути и непрестано дограђује.

ПОЕЗИЈА

XXXIII

Пезија је попут меда који мами и опија својим сладом.

Поезија је попут воћке, која садржи све сокове плодова из целог воћњака.

Поезија је дело попут највеће раскрснице на којој се утискују најважнији кораци свих наших певања, маштања, лутања, љубави, врлина и мана.

Поезија је пут зрелости, коју предосећамо, али је китимо стихом и маштом  да би смо себи и другима дали наду да певања чине човека бољим.      

 

 

 

 

 

       

 




Гордана Пешић
Рођена 1950. године у Церју код Ниша. Поезију пише од средњошколских дана.Активно учествује у манифестацијама којима се афирмише песничко стваралаштво.
РИБА
Цео свој живот у води риба преплива
и нико видео није да ли плаче, да ли се брани
или се од душмана вечито скрива.
Цео свој живот као мудрица риба прећути
и нико сазнати неће да ли спава, о чему сања,
да ли је тужна ил' можда опасно невреме слути.
Цео свој живот као верник риба на води пости.
На посној трпези она је главна, на њу чекају гости,
и тек на тањиру тело јој бране игличасте кости.
Цео свој живот као жртва риба на страни правде седи.
Шта она згреши? Кога повреди? Да се на врелом уљу пржи
док ћутањем своје грехе исповеди.
Још као икра плива у води, тамо одраста, тамо се мрести.
Затим се окреће на врелом уљу пре но што је треба јести.
Трећи пут се вином залије, да се причести.
Мудра, поносна, не сеје зло, свима пољупце шаље.
Док живи никог не изда. Она је карактер јак.
Тако посебна, одабрана за зодијачки знак.

НЕ ДИРАЈ

 

Не дирај у тугу усамљене жене

Усне јој не љубе нити се смеју

У души јој снегови веју

Одавно не грле руке њене

ПРОСЈАК

 

Не окрећи главу од просјачке руке,

ниси осетио његове муке.

Пружи му динар, дај му наду,

јер Господ може тако да куша,

да види какав си човек, каква је твоја душа.

 

Корачаш поносно, гордо, модерно обучен,

он седи гладан, без сутра, утучен.

Ти имаш задовољно пити и јести,

ал'  у животу пролазно све је,

и ти ћеш можда, некад, овде сести.

 

 

 

 

Не дирај сузе уплакане жене

Великој љубави дошао је крај

Црне јој очи изгубиле сјај

Не љуби влажне образе њене

 

Не дирај успомене несрећне жене

Мање ће болети ране њене

Пусти време да јој душу лечи

 

Не дирај проклету судбину њену

Тако је записано у времену

Кад љубав умре сувишне су речи

 

 

 
 



Ловрић Антон Буцко
Рођен 1958. године у Нишу.Бави се писањем песама и новинарством.Објавио осам збирки песама.

КОМЕ СВИЈЕЋЕ ПАЛИТИ?

 

Коме свијеће палит!?

Данас, када сви

сагорјевамо попут свијећа!?

Данас, када се опет,

као некада, у хордама,

неки од нас,

лаћају магије!

Данас, када хулигани,

не поштивају мртве!

Када су паметније поједине групе и

од постулата Исиса Христа!

Коме свијеће палити!?

Сада, када нас највећа

свијећа још мало грије,

а Тера-планет

осјећа највеће посљедице!

Осјећа, јер човјек сам је

томе допринео ратовима!

Коме свијеће палити!?

Када смо због новца све више подјељени

на бјеле и црне!

Када неслога

човјеку испија разум!

Када расте бједа и јад!

Коме свеће палити!?

Сад, када је опет

homo hominus lupus!

Када се враћамо у Универзум,

а просјаче неки

за крух и млијеко!

Док, други, чак,

метак испаљују

себи и другима

у мозак занијет

матрозношћу!

                                 Коме свијеће палити?!                                               

 

ВРИЈЕМЕ И НОВАЦ

 

Вријеме је новац!

Кажу материјалисти

за које је

вријеме материја непостојећа,

која цури,

огледало живота

постајући,

а дан живот

сунчан и срећан

као птице пој и

за цијели месец прошли

сакривене тајне

која никада не вративши се

одрасте у годину слиједећу

уврјеђеног срца неког

ријечима пакла

а који плаћају

све и свакога подмићујући

у исти мах болећи их брига за све.

                                 

СВАКОМ СВОЈЕ?

 

Андрић Иво,

Нобеловац је

добио свој град

Андрић-град

у својој Босни!

Куста, свијетом знан,

редитељ Кустурица,

свој дом

под Сунцем

Кустердорф!

Многи, на крају

свог живота

добијају два метра

под земљом,

а неки и урне!

Ја, Буцо Тони, сваштар,

од свега тог, највише добих

тумор јаја

чекајући плаћу

у Ери рецесије!

 

 

 

  




Божиновић Небојша
Рођен 1957. године у Нишу. Пише поезију иесеје. Бави се позоришном, филмском и ликовном критиком

                    БЕЛЕШКА ЗА ЈЕДНО СЕЋАЊЕ

 

                    Дани далеки, дани непребројани

                    трчим за вама, а не знам где сте;

                    нек нас спомене трешња и багрем рани

                    Прокупље, Хисар, осамдесет шесте.

 

                    Сати, минути, године снене

                    дао сам свима бројке и слова;

                    да од вас почне срицање жене

                    додиром груди, па опет све изнова .....

                  

        Кроз песму мрава и трептај птица

                    запиши љубав, крвљу с петлове кресте;

                    нежност је јуриш, без отступница

                    за један Хисар осамдесет шесте.

 

                  

        Још мало тела подари, за реку где се мресте

                    белуци, снови и тајне леворуког дива;

                    па крени ко некад осамдесет шесте

                    с Хисара у живот, да нас више бива.

 

                   

                        МЕТАМОРФОЗА ПЕСМЕ

 

              Семе је било горко за земљу мога бића

               и крв је врела почела  да клија,

              твоје сам речи просуо због пића

              тражећи песму да са мном оргија.

 

              Није било песме, шта би она дала?

              покрове за лажи и одбегле риме,

              кад нас буде тихо мржња сатирала

              да сто лета дамо зарад једне зиме.

 

              Нећу такву трампу, где се увек нема

              камен за под главу и шампањ са пеном,

              да ми живот буде нанизан од жена

              а године без њих обојене треном.

 

              Понестани тмино са белином млека

              што лагано цури из набреклих груди

              па постани река дужа од два века

              чије зрно песка Васељену буди.

 

                                

 

 

 

                    МОЛИТВА ЗА СРЕЋУ

 

                     Полудели свет нас опет препричава

                     да волимо оно што сви други неће,

                     да смо у дослуху и са светом мрава

                     олујом и мраком из кога излеће;

 

                     белорепи јастреб гладан новог неба

                     подвијена кљуна и широких крила,

                     где уместо звери моје речи вреба

                     да га не би утва чудом опчинила.

 

                     …А речи су биле посејане свуда

                     окачене смехом за ченгеле неба,

                     путоказ да буду кад нас родна груда

                     подсети да нисмо окусили хлеба;

 

                     оног из дна душе што га мајка даје

                     добротом што зрачи ко аура свеца,

                     молитва за срећу нека вазда траје

                     и када од страха колено заклеца.

 

 

 

 




Марија Маца Миленковић
Рођена у Пироту 1956. године.Пише поезију.Објавила је збирке поезије:Бесмртни баседари и Распеће.Пише љубавну, родољубиву и мисаону поезију.Поред чланства у УП"Чегар" Ниш члан је СКОРА.

ДАЛЕКО САМ ОД СВИХ

Далеко сам од оних који чезну да се љубе

далеко сам од оних који опраштају преваре

далеко сам од оних из чијих груди не куља бура

све моје немире нисам потиснула

ако знају да волиш, томе се убоги чуде

у себи све исконско  не знају да пробуде.

 

Усидриле се године на пустом броду плове

рањивост не јењава , напротив  к'о  бодежом ме боде

ућутала је немила стварност у мојим мислима

нестаје кроткост, буди се уснула гордост

гордост није добра врлина, ни пожељна другарица

 у мени је дивљина своја гнезда свила.

 

К'о дављеник сам  далеко од свих

на таласима само мог мора плутам

сваку моју мисао да могу заледила бих

гушим годинама у себи све, још лутам

упознала сам два света где не постоји нада

овоземаљски свет људи, свет чемера и јада

 

Разбукатли пламен ме полако и сигурно гута

огрнута сећањима још увек будна спавам

у мени спава рањена змија љута

вулкан немира није сагорео све, још не јењава

када бих могла све неправде да прогутам

да немирним морем далеко од свих

 

Далеко сам од свих који се још надају

далеко сам од свих који лако падају

када бих могла све неправде да не гутам

к'о  залутала барка више да не плутам

када бих могла мисли  да заледим

ал' не могу, немири се не мире а коса ми седи..

             ТИ СИ МОЈА ПЕСМА

 

Ти си моја песма чије речи у мени још живе
заувек си моја песма ко' што су мору њене кћери Риве
ти си моја песма која ме музиком дарује
моја си песма на мојим уснама, на њима царује
која ме јутром буди и чува од заборава
моја душа с њима годинама ми на узглављу спава.

Моје су песме запис на једно прошло и садашње време
у мени су негде дубоко заспале, записано је све
чува и мене саму од мене и од заборава
док их читам душа ми изгара у њима живе наша имена
душом додирујем свако слово уснама их додирујем
пожутели су папири на којима је свака реч записана.

И након толико година песмом себе и тебе љубим
свака ми записана и твоја изговорена реч у ушима звони
ако њих изгубим и себе и тебе с њима губим, губе свој глас
чувају сваку моју и твоју реч, чувају успомену на твоје руке
које су ме дивље и страсно узимале, миловале, ломиле
моњумент су који сам подигла у спомен само на нас.

Иако смо итихнули, заувек нестали, различитим путевима кренули
ми смо у њима заувек остали, нас двоје бесмртни љубавници
живимо кроз једно прошло време, нисмо заувек нестали
нисмо се забораву предали, остали смо заувек у њима уписани
на пожутелим папирима које сам пронашла и оживела
душу сам нам поново удахнула, наша љубав није заборављена...

 

 

 

 

 

             

  1.  



Надежда Михајловић
Ауторка је седам књига објављених од 2010. до 2015. године. Ради се о три романа, збиркама песама и прича за нодрасле и децу и хаико поезији..

ЛАМЕНТ    

 

Сливам се у једну згуснуту

уснопљену болну мисао која

лети ка далеком тамном небу     

са тек покојом звездом.

 

Стреми оној изгубљеној у бескрају      

коју сам насумице изабрала.           

Можда се и његова мисао успиње

ка њој у загрљају небеске тмине!

 

Замерам времену и животу

што безобзирно теку не осврћући се,

ломећи и газећи преко несрећних,

посусталих и ослабљених.

 

Остављају их за собом као река

муљ по повратку у корито.

Неколико пута се подизао из блата,

к’о Феникс из пепела, али су нашли

начин, оборили га и бацили на колена.

 

Замерам себи што нисам умела

да му пренесем део своје снаге,

да му помогнем да остане овде,

и не оде у сећање и вечни заборав.

Замерам себи што је низање година

истањило моју моћ расуђивања,

сузило видно поље, навукло на очи

увек присутну копрену.

 

Замерам себи што нисам запажала

успутне, могуће сламчице спасења.

Иза последњег даха је остао празан,

бескрајни простор, као онај небески,

у њему једно једино питање и вечна

дилема:

ДА ЛИ И КО ЈЕ ПОГРЕШИО?

Сад се присећам туђих сугестија,

нејасних наговештаја и речи, мојих

изговорених или не, поступака

учињених или не, а осећам

САМО  КАЈАЊЕ.

 

 

 




Мирјана Стевовић
Рођена 1963. године у Краљеву.Завршила Медицински факултет. Удата. Има сина од 12 година.Пише поезију. Има више збирки песама о бјављених у писаној и електронској форми

 АКО ЈЕ МИСАО РУМЕН,РУМЕН ЋЕ БИТИ

Ако је живот кап,
а без капи живота није видео
ни цвет,ни цвркут
у вину зараслог чокота,
тада наде укорењене губи грозд човека
коме недостане румен,
док истаче мисао из бокала.
Чаша му остала жедна,
вредна живота кап јој пресахла.
Негде на путу.

И све је даљина и недостиж
ако мисао не досегне цветање,
пресуши,уместо да заусти,
макар у припитој капи румене росе...
Ма где.

 
МАЈЧИНИ БРЕГОВИ

Груди су ми забрежја дроба мајке.
Млечом врења ојужиле очи ми детета,
сунце творбе оца.
Пролећни ми ветар у очима.

Брегови ми мисао давнина.
Загрлим и јако и нејако,
здушно привијем своје кораке,
под шал душе.

Говорим малим речима.
О птићу,гнезду.
Повијању у згоди и незгоди.

Груди су ми забрежја дроба мајке,
увек цветних брегова.
Сваки ми је корак родио.

 

СИНЕ

Да није твог гласа

дуњу би однели невешти ветрови

и ја бих остала без мириса срца...

Дах сунца јужног ветра 

ћарлија лавиринтима мојим.

А нота је и песма твог живота

који ме надахњује.

Волим те, сине...

 

 




Светолик Мићовић
Изданак је древне Топлице.Пише поезију од младих дана. Објавио је више збирки песама. Учесник у многим песничким манифестацијама. Добитник више књижевних награда.Заступљен у многим зборницима и више антологија.

НЕГДИНА

 

Трептај лишћа дрхтај у ластином репу,

располовљена светлост у зеници биља,

врхови стабала горе предворје плаветнила,

упловљене вене у уздах уснулог поветарца,

расцветало распеће јутра природе миља.

 

Израњање зеленог брега истурена бедра,

разлегле падине стрмином одњиханих сапи,

сјуриле се у долину, набујала недра.

Шапуће тишина, чежњом видик вапи,

и слапови сунца млечног злата кап.

 

Разведрано небо у зенит узбегло,

у зеницу ока, на длан, предео налег'о

тонови мирујућег звука, чула таласају у походу биљу,

дан се јарко свија негде у негдину.

ДАХ ЉУБАВИ

 

На уранак Ђурђевдану жудно пошло поље

и девојке стасом за љубав стасале,

набрекли јелеци обнажени рујем зоре,

у венчиће уплеле су праменове косе,

врелином груди пробудиле лековите траве,

да усне им вреле соком запупоље,

љубавни жари да с мирисом стопе,

стопе босоноге умивају прве капи росе,

на челу сестре звезде од ноћи не згасну,

у коси расцвета пупољак пркоса.

Обнажиле у повоју само витке стасе,

дах љубави прикриле поносом,

док љубавне прве сузе капцима кристале,

очи жедне љубави дорасле, росом на појила,

у кондире ока чежњиво да точе,

први плам љубави никад да не згасне

 




Алем Малкочевић
Рођен 1996. године,у Зајечару.Завршио Средњу музичку школу у Нишу,одсек кларинет. Бави се каратеом. Има 29 медаља са интернационалних такмичења. Пише поезију и прозу

ТЕШКИ ТРЕНУЦИ

 

Кидаш ми и срце и живце,у недоглед,често,

ниси свесна да поред мене ти је место.

Глумим будалу кријући осећања,

љубави нове бојим се,због патње старе предајем се.

Препреке нису без разлога створене,

не треба одустати,

мало суза,пуно наде,

због ње ово пишем и она то знаде.

Зажмурим и прво угледам тебе.

Отворим очи,ниси поред мене.

Реалност или илузија нема смисла

без њеног осмеха.

Снежно-бели зуби видљиви

када су у мојој близини,хоћу да ме љуби.

Немир ме је обузео,не знам зашто ово пишем,теже дишем.

Очи сузне тугу описују а ње нема то да примети.

Осећа ли исто што и ја,

љубав или бар нешто налик томе?

Срцу моме тешко је,бол оловком испољавам,

другачије не желим,не умем.

Речи су сувишне,

капљице из очију кренуле су,

не могу се зауставити,

као ни моја туга.

 

На небу после кише и сунца,

дуга,као њен лик после мог плача.

Осећања у мени све јача.

желим да је видим и загрлим јако.

Време иде...

Биће поред мене.

Непрестано пешачи у мојој глави,

струји кроз вене.

Сад не глумим будалу кријући осећања

и признајем да те волим,

без стида и оптерећења,

искрен према теби и себи.

Без лажи,без преваре,све су карте на столу,

а ја сам твој џокер.

Извади ме одавде и одведи у безнађе,

лакше је док сам са тобом.

 

 

ПРАЗНО

 

Гледајући у наслов,и овај,на почетку,празан папир,реч,''празно'' ме асоцира углавном на неке проблеме,невоље и на нешто што сигурно није добро. У овом тренутку,примарна ствар ми је да не оем на час српског језика са празном свеском,без домаћег задатка,што би значило да ће рубрика у којој је написано моје име и која је била празна бити попуњена лошом оценом. Наравно,ту сам да то спречим.

Удаљићу се са теме српског језика и прећи на неке друге значајне ствари које имају везе са насловом мога рада. Прво што ми је пало на памет јесте празан стомак. Колико смо само пута у животу били гладни и колико ћемо тек бити? Додуше,после оваквог осећаја увек и напунимо наш стомак свиме и свачим,али сама помисао на то да смо гладни сигурно не изазива неко задовољство или нешто слично. Али,како би себе задовољили и заситили ако нам је новчаник празан? Много невоља нам је та стварчица у ''празној'' форми донела и то ће увек радити. Можда сада и то није до нас,али за неку годину сами ћемо од себе зависити и мораћемо нешто корисно радити како не би дошло до такве ситуације.

После оваквих изјашњења и образложења,не желим да оставим утисак неког негативца,јер ја то заиста и нисам. Стога ћу морати да поменем још једну интересантну ствар која није од користи када је празна. ''Јао,не,где сад да се угасиш?!'' Честа је реченица младих а и зрелих људи када год би им се мобилни телефон испразнио. И сам не знам колико ми је разговора прекинуо телефон када му се испразни батерија,и после којих бих,наравно,био нервозан. Ужас...

Надам се да сам у кратким цртама успео да објасним и упозорим све оне који су чули мој рад а то је да никад не дозволе да им нешто буде ''празно''.

 




МАРИНА МИЛОСАВЉЕВИЋ
Рођена у Нишу где живи и ствара. Грађевински инжењер. Удата, мајка двоје деце. Пише поезију.

 

ИДЕНТИТЕТ ЈЕ КАПИЈА СИГУРНОСТИ ЧОВЕКА!

Живот отвара безначајности,
уважавањем постају
отровна река људских речи и дела,
човек се усуђује
да изгуби човечност,
одједном, стечено,
сачувано годинама
мења тренутак,
бежиш од себе у искушење
у које свесно напајаш себе,
дајеш образ, шамараш
самог себе зарад циља,
мењаш се ради света,
интерес те поводи,
залуд те године подсећају
на доследност и постојање
себе у речи, дела, уверења,
занемариш ли прошлост
немаш довољно снаге
да сачуваш своју личност и постојање,
изгубиш ли себе у промени идентитета
зарад пролазности, губитник си
као никад у животу пролазних ситница.

 

ПОЧЕТАК ПРИЧЕ...

Природа својом магијом
начини спој тренутка
у који уђе отров и лек
да ограничи сопственост твоју,
у тишини погледа тражиш
садржај себе уз једно биће
што буди небо
недокучивог пространства
постанка твојих тајних жеља,
заблуда, лаж или надање
овладају тобом,
не знаш да душа сама бира,
и смело се бори са оним што браниш,
ти знаш да у теби постоји
кристално јасна слика љубави,
не стиди се, храбро је признај!
Дрхтиш у погледу погледа
од ког се неспретно браниш,
радознао тренутак нежно крадеш
у времену које тактира секунде,
пењеш се и спушташ
вратоломном брзином
кроз лепоте погледа које те заносе,
не знаш шта се с тобом дешава,
упорно тврдиш,то ниси ти," Ово је сан,
или одсањана јава",
у којој истина и заблуда
изговарају твоју тајну,
у теби се љубав догађа!
Природа чула даровала тренутком,
стопише се капи несанице
у само једном погледу
на драго лице, и то је био почетак
твоје приче....

 

ДОДИР ЉУБАВИ

Додирујеш ме...
Ветар си топао,
рушевина, снове враћаш,
лутам тражећи љубав,
бегу од себе одвраћа ме,
а тражим грех у теби...
Налазим те...
Дотичем те, и опет бежим...
Бојим се љубави...
као пешчана куа руши се...
Узалуд пружам руке,
туга ме дотиче,
киша бола мислима каже,
нићега нема између нас,
само превише бола.
Превише љубави изгор чежњом,
зачаране усне нема
да смире уздах жеља.
Дођи, умир ме рукама,
Растргни самоћу жељом
у коју улазим посрнућем тела,
прати ме мислима,усагласи жеље..
Знам да ме желиш,
да руке додирују празнину,
поглерд ти тражи мој,
и тело бол тела притисла,
помер даљину,
само ми навике не мењај,
Ја сам Ја, таква каква јесам,
сад је час, стегла те љубав
да њеним пољем кренеш
и нека кажу авантура је то, или шта већ,
није важно, осети и нестани
у мирису моје љубави пронађи се,
у додирима кише љубави
чека те чекање

 

 

 

 

 




Душан Ковачевић Батуља
Рођен 29.3.1961. год. у Руми. Живи и ствара у сремском селу Мали Радинци. Пише поезију.

ПАЊ 
Стари пањ,поред потока.
Некада био дрво велико.
Сасечено,однето.
Остаде само пањ.
Време му ништа није могло.
Дрво су ломили ветрови.
Повијали га снегови.
Умивале га кише.
Гране су,кидале олује.
Одолевао је зубу времена.
Сада,полако,трули,
остављен у самоћи.
Када би могао да прича,
о својој борби живота.
Кад беше,гордо,дрво,
многе би приче чули.
Стари пањ,поред потока,
још има искре живота.
Можда ће изданак нићи,
из трулог корена наде.

МОЛИТВА

Поштени људи,бога молимо,
да снаге подари,свима нама.
Опет да се,људи,волимо,
несрећа увек долази сама.
Да ли смо стављени на искушење?
Питања,многа,долазе сама.
Вратимо,људи,божије хтење,
или ће на земљи владати тама.
Много је зла,на овом свету.
Патње,глади,ратова,злобе.
Чувајмо,људи,ову планету,
ђаво нас ставља,само,на пробе.
Богу се моломо и кад смо срећни.
Немојмо чекати да дође зло.
Бог је ту.Увек нас чува,
и ноћ и дан,упамти то.
Живот је борба,непрестана,
за лепше године и боље дане.
Бога молимо свакога дана,
он ће нам лечити,опаке,ране.
Вером и бога,његове моћи,
носимо,увек,у души својој.
Недаће,наше,лакше ће проћи.
Бог је ту.Он ће помоћи.
Боже помози и ја те молим.
Нека,светом,завлада мир.
Вером у тебе и снагу твоју,
зауставићемо,сотонски,пир.

СРБИЈА

Дани пуни среће,животна лепота.
Поред свих недаћа и поред страхота?
Србија је јака и јача ће бити,
Срби кад се сложе и крв ће се лити.
Србин увек прашта али памти зато,
злочине и врбе,кољаче из нато!
Упамтите злотвори,издајничке свите,
Србину је доста,лажљиве елите.
Сад долази време,треба да се зна,
Србија се буди,спасиће се зла.
Јарам нико неће,Србину да стави,
слободу ће опет,Србија да слави.
Никад нисмо,први,никог нападали.
Ал бранећи земљу,највише страдали.
Сад зликовци светски,највеће убице,
Србина терају да сакрива лице.
Западна,вековна,геноцидна стока.
Мораће да гледа сунце са истока.
Америка цела,њени сателити,
у целом су свету,највећи бандити.
Побише по свету,милионе људи,
времена долазе,њима да се суди.
Будимо се Срби,устајмо из таме,
будимо се Срби,не чекајмо јаме.
Западне зликовце,Српске издајице,

протерајмо даље,од Српске границе.
Из Србије нека,сине сунца зрак,
да Србина није,још би био мрак.

ЛЕП САН
Лежао сам на облацима.
Белим,меканим,јастук перјани.
Испод мене равнице,горе,
шуме бескрајне и плаво море.
Велики градови и мала села,
зелена поља и ливаде.
Реке,језера и потоци,
висока планина,од снега бела.
И птице лете кроз облаке.
Сунчеви зраци топлином мазе.
Нису ми потребне
никакве стазе,
путеви,путићи,
ни богазе.
Летео сам на облацима.
На том меканом јастуку белом.
Са анђелима около мене,
уживао сам душом целом.
Тишина "нема" у мени мир,
игра анђела,белих крила,
мој живот,срећан,права идила.
Тамо високо у облацима.
Сада,док,лежим у кревету?
Кроз прозор гледам,
свиће и дан.
Анђела нема?
Ни облака?
Летење,било је,само,
леп сан.

СРБИН ЈЕ ЛУД

Србин је луд, Србин је проклет.
Речи, цитирам из једне песме.
Једном га убијеш он хоће опет?
Земља се никоме давати не сме.
Да ли постоји, на свету том
Ко злотворе своје љуби?
За столом продаје, српски,дом,
На папиру, слободу губи.
Турци нас тлачили вековима.
" Коље",данак, стварање "була".
Шта су нам радили, споменик има,
Стоји несрећна ЋЕЛЕ КУЛА.
Отерали смо злотворе Швабе.
Гинули, храбро, знају и птице.
Објашњавати,неком је џабе,
споменик су нам  ШУМАРИЦЕ.
Дубоке јаме и Јасеновац,
Кољачи усташке и Хрвати.
Влади Србије понуди новац,
Издаће нас,то треба знати.
Дугачак списак на црној листи,
Није завршен, добро се зна.
Наставили су комунисти.
Сећања остају и на та зла.
Остаде за њима  ЛИСИЧИЈИ ПОТОК.
Још већи споменик за све Србе,
То нам је, злогласни ГОЛИ ОТОК,
Као сећање и на ВРБЕ.
Зликовци, Запада и Нато бомбе.
Отеше Косово, Крајину љуту.
Од Србина би да праве зомбе.
Руси им сметају на томе путу.
Србину отето, Косово равно.
И то је споменик да се памти,
уништавају све православно,
док српска душа у болу пламти.
Србин је луд, Србин је проклет?
Поново лиће и крв своју.
На крају мораће гинути опет,
Бранећи Србију у љутом боју