Чланство

Стваралаштво чланова Удружења

Саша Бакрач
портрет

 

САША БАКРАЧ, доктор еколошких наука. Живи и ради у
Београду. Поезију пише од средњошколских дана. Своје песме
објављује у билтенима, зборницима и часописима. У
припреми за штампу има једну збирку песама. Рођен 1971.  год.
у с. Горанско, Плужине, Црна Гора.

СВЕТЛОСТ НОЋИ

Синоћ месец у пуноме сјају,
пружи милост јесењој ноћи,

Звезда твоја с њим у загрљају,
Блешти сводом, греје у самоћи.

Даљина нас раздваја и спаја,
Без топлине , меких пољубаца,

Погледом пут звезданог бескраја,
Мислима се загрљају баца.

Тако Пивом моћ светлости влада,
Све до зоре, издисаја ноћи,

И сновима ти мојим овлада,
Све у сјају, Божанској мирноћи.

Обданица већ се настанила,
Жељом чекам вече кад ће доћи,

Да осетим шта си ми спремила,
Да подариш мени светлост ноћи.

ПЕСМА СЛАВЉА

Нек радост
јутром траје,

Сјаји сунцем
и љубави,
Нек се Божја
милост даје,
Рађање нек
Исток слави.
Нек молитва
душом влада,
Поје песму
гласом славља,
Нек у вери
живи нада,
За крст свети
Православља

* * *

ТЕБИ КОЈУ САМ ВОЛЕО

 

Слова траже
да ти пишем,
Снагу речи
изнедриле,
Како мисли
да избришем,
Кад су тобом
говориле.
Више нема
оног жара,
Посула га
неверица,
Ал′ по нека
искра стара,
Болом тиња
у сред срца.




Radosava Milatović
portret

РАДОСАВА МИЛАТОВИЋ, рођена 1948. године у с. Грачаница,Беране.  Завршила Правно-биротехничку шолу. Поезију пише од школских дана. Песме су јој објављиване у бројним часописима и зборницима. У припреми за штампу има једну збирку песама.

 

            К О М

 Под ведрим небом
Ком као понос,
као заштитник
планина колос. 

Под тмурним небом
као старина љута,
Ком као пријетња,
као стрепња,
као шутња.

 На  врху Кома
на тој висини,
поглед у бескрај
срећном ме чини

Зелени тепих на врху Kома,
прошаран цвијећем најљепших боја,
газе га стада , газе чобани
диван призор
и дивни  дани

Кажу да Ком личи на Арарат
мислим да је јединствен
само нама дат.

 

            24.МАРТ 1999. ГОДИНЕ

 Рат донесе март двадесет четврти
то свакакоо треба запамтити,
кад се дрзну душман из далека
преко наших брда и јендека,
да нас уче понашању лијепом
с  политиком њиховом слијепом.

 Да нас уче како да чинимо
и њихову „правду“ усвојимо.
Њине грешке посташе правила
а на нас се сила окомила.

 Што никога они не поштују
и дјетињство нашој дјеци трују.
Наша дјеца бјеже у склониште
кад ракете около запиште

Прекините да сијите бомбе
не дирајте у друге народе,
што имају историју своју
што су вични јуначкоме боју.

Овај народ и није од јуче
столећима горе наше луче
осам вјека о нама говоре
к'себи руке погани злотворе.

 

            ЈУТАРЊИ ЗРАК

 Буди ме зрак сунца јутарњег,
просут по росном лишћу,
моје прве мисли су упућене тебе,
вољеном бићу.
Хтјела бих да те милујем,
њежност да ти дарујем,
толико тога још да ти кажем,
али се не усуђујем.

Сада са неке временске даљине
сви прошли дани нестварни се чине.
Да ли то сан бјеше што сам снила,
да ли је то љубав била,
или ми се учинила?
Да ли то живот бјеше,
што мимо мене оде, 
да ли сам то ја сада, овде?

 

 

 

 

 




Miljana Ignjatović Knežević

Rodjena 1952. godine. Živi i stvara u Nišu.Prosvetni radbnik.Do sada objavila zbirku pesama Gradovi sa one strane putai druge pesme(2012) i roman Igra sudnjeg dana (2012).

                         КОСОВСКА МОЛИТВА

 

                                    У житу цвеће крваво од муке.
                        Ти сажали се на нас, о Господе,
                        не цветају ни шљиве ни јабуке
                        већ теку црне узбуркане воде. 

 

                                   Сагнутих глава тумарају људи,

                        ни суза нема да умију лице,
                        поглед што тражи у даљину блуди

                        камену чипку беле Грачанице     

.                       Још монахиња молитва се чује
                       
и гуши зурле и речи туђина.
                       
још српска земља под ногама ту је,
                       
мирис опија попут старог вина.


             Сажали се на наше муке, Оче,
            
на гробља травом обрасла високом,
            
на кућу пусту што је Србин поче,
            
погледај на нас милостивим оком. 

            Људе је овде растурила мука.
                       
У кућама им прамен паучине,
                        
земљу им оре нека туђа рука.
                       
Покажи, Оче, пут из ове тмине

  Нека се врате у домове своје,
             
нека унесу икону свог свеца,
             
нек се молитва у кућама појe
             
и нек пред кућом играју се деца.
     

КРШТЕЊЕ

                            Нек прозори само затворени буду

                             кад од куће пођем ја на реку ноћу,

                             сешћу испод врбе, моје ноге босе

                             чекаће да твоје разбију самоћу.

 

                             И чекаћу тако, у жбуњу крај воде

                             да ти корак чујем преко мокре траве,

                             гледаћу у месец док се не појаве

                             изнад мога лица твоје очи плаве.

 

                             Обучена за те у хаљу од чипке

                             плетене од траве и од паучине,

                             очекујем да је као змија скинем,

                             на камен оставим усред ноћне тмине.

 

                             Цело моје тело испрскаће капи

                             реке што скакуће преко каменова,

                             уз крик барске птице потражићу нежност

                             у додиру твоме опет и изнова.

 

                             Ту, у сред таласа што нам тела хлади

                             крстићемо љубав нама што се роди,

                             уз благослов Божји, уз месец и звезде

                             ми уживаћемо у својој слободи.
                             

                                  МОЛИТВЕНИК

Књижица разлистана, пожутела, искрзана, малена

у себи чува сву мудрост и сва на свету времена.

Сваке је вечери, при свећи, моја бака читала,

уз молитве из њега децу је успављивала

и како је свећа све мања и мања бивала

деца су њена под благословеном светлошћу снивала.

 

Снивала су зелена поља и горске брзе потоке

и као дубока река што има своје притоке

молитва се уздизала и израстала над временом,

савладавала тмину речју Господњом изреченом,

сијала сваке ноћи је изнад главе дечије,

љубављу испуњена сузе је брисала нечије.

 

Вера, нада и љубав као потоци с пролећа,

мирис босиљка у соби на свету воду што подсећа

и тихи глас, ко поток шумски када потече

надјачавао је песму цврчака певану весело увече,

надјачавао громове, страх дечји умиривао,

свако је снове своје уз молитву свету снивао.

 

Кад је одрасла и децу своју када је родила

молитвеник је моја мајка од моје баке добила,

ту пожутелу, исхабану и нагужвану књижицу

читала нам је увече са смешком топлим на лицу,

а ми смо молитве и приче из ње радознало слушали,

са благословом божјим се ноћу успављивали.

 

Данас је та књижица сва разлистана код мене

жута као цвет који лагано временом увене,

али је чувам, моја је мајка додиривала

и моја бака, уз њу сам само анђеле снивала.

Умирује ме додир шуштавих, жутих листова,

знам да су моја деца уједно и деца Христова.

 

 

 

Тај крст на задњој корици зло побеђује!

Молитвеник се не купује, већ наслеђује

и као да смо све три над  њиме руке спојиле,

са њим смо децу своју рађале, чувале, дојиле,

са њим смо децу у вери васпитавале,

љубављу училе и љубав своју им давале.

 

Данас га носим ко букет нежних кринова,
све док га не дам једном од својих синова! 

 




Љубинка Буба Вранић
Љубинка Буба Вранић, ,рођена 18.06 1945, из Ниша, спец. мед. психологије у пензији. Писањем песама се бави од ране младости. Као пензионер прикључила се Удружењу писаца "Чегар" Ниш и први пут објавила песме у часописима "Сретања" и зборнику "Нишки песнички венац".

УМОР

Уморила сам се

Драги Боже,

од патњи,

што се без мог удела

на крхка плећа слила.

Уморила сам се

Драги Боже

од планова и хтења

од ситних људских

превара и

празноверја.

 

Уморила сам се
од трулих мисли
несанице,

од јутарњих стрепњи,

неважних вести

што ми у ушима одзвањају,

од свакодневних глупости

што ме тако болно прогањају.

Уморила сам се

Боже мој,

од радозналости своје

што ме је вазда у

неприлике плела

али највише,

што никог нисам имала

ским би оне ситне радости

делила.


УЗАЛУД

Целог живота

душа ми лута

ражећи тебе,

да ме у
 наручју носиш

погледом окупаш

душом својом
напојиш.

Да ти беле кошуље
пеглам

дати верношћу

наду вратим

да у љубави зору

дочекамо

осмехом дан

поздравимо.

Али ти си неким другим

путем прошао,

ја сам у беспићу остала,

Све је било

Узалуд.

 

ЧОВЕК

 

Када те Разум

човеком обликова

да чудне промене

око себе,

у оку бележиш,

да цвркут птица

у срце преоследиш

да се Сунцу и

 распршеним капљицама

воде радујеш

да са надом дан повијаш

да са зором у облацима

снове кујеш,

да љубав,
у свим дамарима,
осетипш.

Али због те љубави

и проклетсво те стиже,

да те сумња и
стрепња раздиру,

да до понора падаш

да Бога и себе газиш,

подигни се,

само човек буди,

Од Бога,

опроштено ти је.




Љубинка Живковић Златковић
Љубинка Живковић-Златковић је рођена 1954. године у Бреници, близу Ниша. Вишу Економску школу завршава у Београду. Учествује на многим манифестацијама, књижевним вечерима и трибинама. Њене песме су објављене у зборницима које издаје Удружење писаца „Чегар“ Ниш, чији је и члан. Године 1997. објављује своју прву самосталну збирку поезије „Беспућа“. Ствара и живи у Нишу.

 

ЛЕПОТА БЛИСКОСТИ

 

Разголитила сам душу,

ту пред тобом,

на прагу где клизи,

светлост,

ту где зрак за зраком,

жељу сустиже,

ту где се опиру истине

несавладивости...

 

Мисли ми милујеш,

дарујеш ми срећу,

као чаролију,

раширених крила,

дарујем ти

душу, тело и осмех.

 

Опчињена лепотом блискости,

затечена јутром

и заробљени у мрежи привида,

осећам твој глас,

провучен кроз прамен

косе, и

сви мириси се расипају,

наоколо.

 

Заокупљена опчињеношћу,

у топлини собе

и прибијена у за зид,

осећам твоје мисли које теку

кроз вене

срећом и топлином,

мени упућене.

 

Устајем

и пуштам твој поглед на себи;

да застане,

да мирује,

да станује до јутра,

да остане,

да се задржи и сакрије,

до јутра,

да обележи дан

и да ту осване...

 

 

СЕНКЕ

 

Корачам стазама пролећа

стазама, неразјашњених визија

а осмех ми измиче куда даље?

што пропустих,

ова пролећа ,ове кише чекања.

Погледом  упртим у стазе пролећа

што ме зову

весела,

заустављам их на трен, милујем небо

храбрећи себе кроз сенке,

продужавам своје лутање

до бескраја ,до сна.

 

 

 

НОВИ ДАН

 

Сунчан дан, нигде облака,

слике пролећа, помаљају се полако,

као да се стиде,

ту на очиглед присутних пролазника

назиру се обриси слике пролећа,

се крећу осећам њихов мирис.

У сенци дрвореда стмених чемпреса,

ластавица се излегла њен је цео свет,

засенила ме је лепота,

тог призора,

смеше се слике пролећа,

вешто И смело од погледа,

случајних пролазника

сутра је нови дан.




Миодраг Стојиљковић
Живи и ствара у Нишу. Поред поезије пише хаику и бави се сликарством.

 

 

                  БЉЕСАК

 

Свуда ме има, нигде ме нема.

Међ' мноштвом жена,

к'о облачак дима,

чаробан осмех спазих у трену

и тада,

икону замолих замишљену

и чуда ако их има,

да се изгубим

и нађем,

у њеним мислима.

 

 

 

                                                        ***                     

 

Под шеширом печурке,

пољски мишић сео,

заштићен од кише,

доручак би јео.

 

Семенке на класу,

повијене траве,

под теретом кише,

мишу испред главе.

 

И он брзо грицка,

јер кад киша стане,

мора да отрчи

у рупу код маме.

 

Да не брине мама

због мачке из села,

да га није можда

изјутра појела.

 

Јер он је отиш'о

као да се крије,

није рек'о где ће,

а то добро није.

 

        ***

 

Пахуље лебде,

дал' то јесење капи

облаче бунде.

 

 




Миодраг Стојиљковић
Живи и ствара у Нишу. Поред поезије пише хаику и бави се сликарством.

 

 

                  БЉЕСАК

 

Свуда ме има, нигде ме нема.

Међ' мноштвом жена,

к'о облачак дима,

чаробан осмех спазих у трену

и тада,

икону замолих замишљену

и чуда ако их има,

да се изгубим

и нађем,

у њеним мислима.

 

 

 

                                                        ***                     

 

Под шеширом печурке,

пољски мишић сео,

заштићен од кише,

доручак би јео.

 

Семенке на класу,

повијене траве,

под теретом кише,

мишу испред главе.

 

И он брзо грицка,

јер кад киша стане,

мора да отрчи

у рупу код маме.

 

Да не брине мама

због мачке из села,

да га није можда

изјутра појела.

 

Јер он је отиш'о

као да се крије,

није рек'о где ће,

а то добро није.

 

        ***

 

Пахуље лебде,

дал' то јесење капи

облаче бунде.

                                                                                             ЈУТРО НА ВЛАСИНИ 2013.

Тишина уши боде,

поглед на исток очи затвара,

ветрић набире површ воде,

језеро дахом маглу ствара.

 

Нежно сунце проба снагу,

дугим мачевима сече свежину,

јутро поприма природу благу,

живот  прогони тисину.

 

На обали укочен рибар се рађа,

трљањем руку сунце појачава,

цигарета му од ваздуха слађа,

у раменима му се сакрила глава.

 

Крајолик мења одећу,

боја се са бојом стапа ил свађа,

ливаде певају оде цвећу,

немо их прати растућа грађа.

 

Обалом мачка рибе броји,

грактање птица простор пара,

јутро се са подневом скоро споји,

зора се одавно већ одмара.

 

Седим за сточићем, верним другом,

врана ми сада брачни друг,

а дуга јутра овде са супругом,

у глави се стлно врте у круг.

 

 

 

 




Тања Трашевић
Тања Трашевић је рођена 1969. године у Нишу. Професор је српског језика и књижевности и члан Удружења писаца „Чегар“ у Нишу, као и СКОР-а (Савез књижевника у отаџбини и расејању), огранка у Нишу. Бави се писањем поезије, есеја, кратких прича, књижевном критиком и истраживачким темама из области Науке о књижевности. Објавила је књигу „Гамбит принцезе Атех (о „Хазарском речнику“ Милорада Павића)“, НКЦ, Ниш, 2003.године, као и бројне текстове у разним зборницима, часописима и листовима. Тања Трашевић

 

ПРОЛЕЋНИ  ТРЕНУТАК

 

Све цавти- а бехар у мојој  души

доноси  латице  и угодне  мисли

о  недосањаним  сновима и 

неопеваним  сањама.

 

Наговештај  љубави и додира меког

уноси  лаки немир у моје биће,

а топлина погледа  милог

пријатне  вибрације  Божије  вечности

и  хармоније  у  њој.

 

Ношена  наговештајима  љубави

ходам као по облацима

на путевима снова, а

-у  твом  мени  драгом  микрокосмосу.

 

 

О, РЕЧИ

 

О, речи,

има ли ишта

лепше и моћније

од  тебе?

 

У почетку си била

само ти. . .

Довољно и  увертира

пред  велико Божје стварање.

 

Снага  твоја је моћнија

од  таласа на океанима

и ерупција  на  вулканима.

 

О, речи,

има ли ишта

лепше и моћније

од  тебе?

                                                                                          ***

СВЕТА  КСЕНИЈА  ПЕТРОГРАДСКА

 

Свака наша љубав ма колико била јака осуђена је на пролазност и заборав уколико није крунисана Светом везом брака и тако уведена у Свете тајне Божје благодати.

На тему љубави је написан непрегледан бескрај најразличитијих текстова и необичних догађаја које памти историја и цивилизације.

У низу најразноврснијих љубавних прича једна ме је највише задивила и њој у част и вечну славу приносим ове редове.

То је прича о једној необичној жени коју је бескрајна љубав према свом супругу увела не само у Царство небеско- већ и у ред светитеља удостојених да живе вековима и да својим животом  славе и сведоче Бога и славу његову.

Ксенија беше лепа, мудра и побожна млада жена из угледне и богате руске породице, удата и искрено заљубљена у свог супруга Андреја. Супротно њеној суптилној природи Андреја памте као особу склону разврату, пијанчењу, среброљубљу, немарности према вечном спасењу и неосетљивости на Божје упозорење и доброту. Сасвим неочекивано тог младог  човека задеси смрт и затече га непокајаног , па тако и не преумљеног.

Као побожној жени, Ксенији је био јасан Андрејев проблем пред Богом и она реши да све учини да би га удостојила  вечности и Царства Божијег.  Оживљавала је у свом сећању брачни завет са њим пред Богом и људима, и да се обећала на тајанствен и чист брак са њим и „да буду сложни душом и телом, да међусобно обогаћују свој брачни живот, да једно друго не оставе осиромашене и упропашћене већ да буду побожни, једнодушни и задовољно срећни“.

Уз светлост Богослужења и пламен воштанице горело је и њено биће уроњено у сећање на његов поглед, додире и мирисе.

Као у сну, у магновењу, оживео би тренутак среће и опет би осетила на својим рукама њега док је прстеновао уз свечани глас свештеника који их је венчавао и милозвучно појање црквеног хора који је пратио Свети обред венчања.

Склопила би очи и поновила „да“ њему на овоме и ономе свету.

Недостајао јој је његов поглед у коме се огледала као у огледалу и његове руке које су клизиле лагано по њеном телу и водиле је кроз тунеле и врхунце брачне среће и благостања.

Сећање на те тренутке помутио би ужас да због његових грехова можда неће бити заједно у вечности и у Богу.

 

                                                    2

 

Зато се одлучује да измоли од Бога благодет за њега и да изведе најкомликованији хришћански подвиг- да понесе тежак крст јуродства.

Просто- окренула се најближима и јасно казала да је Андреј жив- Андреј је она, а Ксенија је мртва!

Скинула је своју одећу и обукла Андрејеву и тражила да јој се обраћају његовим именом.

Родбина по телу је прогласи безумном, али родбина по души и Христовој крви с поштовањем и искреним дивљењем благослови њен подвиг.

Године су пролазиле а Ксенија не хтеде скидати Андрејеву одећу. Трпела је хладноћу и врелину, увреде и гоњења неверника.

Добри људи су јој доносили одећу, али она би је проследила сиромасима и грлила на себи рите и остатке његовог одела.

Као свећа неугасива горела је њена молитва за Андреја и људе сличне њему и за све нас грешне који путујемо овим путем земнога живота.

Бројна су чуда којима је ова светица сведочила Бога живога и на којима су као на темељу, ницала оплемењена нова покољења. Њен подвиг задивио је анђеле и остале небеске силе, а камоли људе.

Са сваком новом седом и бором, у ритму свог биолошког сата, бројала би године, дане, сате и минуте којима је била све ближе Андреју и Свевишњем.

Молила се непрестано и сва је у Богу пребивала бојећи се једино да се не догоди да заврши земни живот а да не измоли од Бога Царство Небеско за Андреја.

Тако- желећи само да буде у вечности са својим супругом и да помогне ближњем није ни приметила да је постала светица.          




Mилијана Јовановић
Пише поезију и прозу. До сада је објавила збирке песама:Свет у мом оку и Сунцобран од бундевиног листа (песме за децу) и два романа:Сунце путује са нама и Не дам забораву.

С В Е Т Л О С Т    Д А Л Е К А

  

Иза нас ране црвене и плаве зоре
сетне и  далеке,

што нам још  мирисом у коси дишу

застале  успомене  неке.

 

 Мокра стопала у роси јутра на трави

 нижу сећања,

 заборављена  у измаглици прошлости

 на стази надања.

 

 Грлим све давне дане прошле и далеке,

 скривам их и чувам,

 идем путевима јаве и  сведока времена                                      

 тајном окован.

 

  Миришу давно увеле  гране цветова

  на душе у сени,

  које помешане са кишом што ромиња

  звоне   у мени.

 

  Светлости дана  сада  заиста далеке

   зрачак  који тиња,

   само су застале  драге успомене неке

   тајне на длану урезане 

 

    Белег душе и белег погледа далеког

    у саћању још блиста,

     као свитац који у мраку ненадано жари

     недодирљива љубав чиста.

         

             

П И Н O K И О

 

Стари погурени деда Ђепето

вредно радио много година,

имао само једну, једину жељу,

пожелео је да има сина.

 

Пролазили дани, њих хиљаду,

пролазиле и хиљаду ноћи,

деда Ђепето тужан био

да има сина, да ли ће моћи?

 

Једног зимског хладног јутра

мислио, мислио и одлучио.

- Од дрвета направићу сина

и назваћу га Пинокио.

 

Имаће  руке и ноге јаке

моћи ће да трчи обувен и бос,

имаће очи сјајне и плаве

и велики, дугачак и прћасти нос.

 

Нос је био прћаст и леп

красио је лице малог Пинокија

ал'  кад мало деда Ђепета слаже,

нос би му порасо' као оклагија.

                            

 

С В Е Т Л О С Т    Д А Л Е К А

  

Иза нас ране црвене и плаве зоре
сетне и  далеке,

што нам још  мирисом у коси дишу

застале  успомене  неке.

 

 Мокра стопала у роси јутра на трави

 нижу сећања,

 заборављена  у измаглици прошлости

 на стази надања.

 

 Грлим све давне дане прошле и далеке,

 скривам их и чувам,

 идем путевима јаве и  сведока времена                                      

 тајном окован.

 

  Миришу давно увеле  гране цветова

  на душе у сени,

  које помешане са кишом што ромиња

  звоне   у мени.

 

  Светлости дана  сада  заиста далеке

   зрачак  који тиња,

   само су застале  драге успомене неке

   тајне на длану урезане 

 

    Белег душе и белег погледа далеког

    у саћању још блиста,

     као свитац који у мраку ненадано жари

     недодирљива љубав чиста.

         

             

П И Н O K И О

 

Стари погурени деда Ђепето

вредно радио много година,

имао само једну, једину жељу,

пожелео је да има сина.

 

Пролазили дани, њих хиљаду,

пролазиле и хиљаду ноћи,

деда Ђепето тужан био

да има сина, да ли ће моћи?

 

Једног зимског хладног јутра

мислио, мислио и одлучио.

- Од дрвета направићу сина

и назваћу га Пинокио.

 

Имаће  руке и ноге јаке

моћи ће да трчи обувен и бос,

имаће очи сјајне и плаве

и велики, дугачак и прћасти нос.

 

Нос је био прћаст и леп

красио је лице малог Пинокија

ал'  кад мало деда Ђепета слаже,

нос би му порасо' као оклагија.

                            

 

 




Јовица Младеновић
Пише песме, кратке приче и афоризме

ПОСТАЛИ СМО ПРОШЛОСТ

 

Задње вече седели смо на тераси усамљеног хотела.

Нисмо уочавали зеленило парка

који је пред нама узалуд ширио руке,

а зелени столњак је цвилио у грчу наших прстију.

 

Те вечери си рекла да је стаза узана за двоје

и нечујно нестала у тамни део парка.

А мени је остао само шум ситног шљунка

за твојим петама и тихи ветар,

који те одувао.

 

Од тада свако вече седим за истим столом,

иако знам да ветар неће променити правац,

јер ми већ данас нисмо ни оно што смо били

задње вечери,

  а сутра ћемо бити још мање него што смо данас.

Нажалост, ми постајемо неизлечива прошлост.

 

 

                      О Ч И

                      

                   За  столом преко пута мене

                   Угледах очи  њене,

                   Најлепше очи једне жене.

                   Погледом, делом кроз трепавице,

                   Бацила је харпун  на моје лице.

                   И од тада, ја се не стидим,

                   Признајем,ништа друго не видим.

                   Не могу никако да је заборавим,

                   Тражим речи у песму да је ставим.

                   Но нема таквих речи да се песма срочи,

                   Јер најлепша песма су њене очи.

                   

         

 




Катарина Ђорђевић Грујичић
Пише поезију из хобија. Посматра, запажа, упоређује и бележи. Слика живот речима. Једноставно.

ДУШО МОЈА ЈА ТЕ ТРАЖИМ

 

Остави ми снове моје

нека време све избрише,

сини громе, удри муњо,

падај кишо, тише, тише,

нека време све избрише.

 

Ако можеш ти прошапћи

име моје, само тише,

сакриј тугу, љубав другу,

не дај да се она види,

живи  даље у привиди.

 

Сви смо скупа једно хтели

бити сретни и весели.

Не! То не сме више бити,

морамо се вечно крити.

 

Кад у души нема жара,

сагорет се ипак мора,

човек живи од превара.

Сагорева тело тако,

врло лако, врло лако.

И полако...

 

ЧОВЕК ЈЕ САМ ДРВО У ШУМИ

                     

Била сам у шуми,

густој шуми, љубави моја.

Слушала сам жубор потока,

чистог потока, душо моја.

Гледала сам поља цвећа,

дивног опојног цвећа,

мирису мој,

уздаху мој.

Гледала сам птице у лету,

и погледом их пратила,

слободо моја.

Ухватих птицу

 да је сачувам за дом свој,

љубави моја.

Али, не!

Птицу сам пустила

пут сунца да лети и пева о нама,

животе мој.

А ја ћу чекати тебе,

да слетиш у наше гнездо,

љубави моја.

И тако вечно везана за тебе

остаћу да те чекам.                                                                                                                   

 

 




Јадранка Станков Антић
Чланица је Удружења писаца "Чегар" Ниш. Пише поезију. Ствара и живи у Нишу.

И ЈЕЛЕНИ ПЛАЧУ, ЗАР  НЕ?

нестварна ноћ
пробудила те у осакаћено јутро
мокрог узглавља
и спуштеног погледа
усне неме
недостају речи
у тренутку истине
стрепим над створеним гнездом
подижем поглед...
и јелени плачу,зар не?

плачу!

                       

           БЕЖИМ ОД ОЧИЈУ БОЈЕ ЗРЕЛОГ ЛЕШНИКА               

 

Од истине

и молим разум

да пружене руке не додирне

и стисак у грудима попусти.

Молим разум и тражим спас

од лудости срца

да стане  да престане

и сулуде откуцаје оправдавала

клетвом и молитвом.

 




Викторија Џунић
Пише поезију, прозу и хаико поезију. Објавила је збирке песама:Планета дечјих снова,Гплицање у глави, Чичак у коси,Коза у машини(збирка дечјих несташлука).Приче: Приче из моје баште, Руковет душе и роман Дани боје очију. Заступљена у Енциклопедији културе града Ниша. Поред писања бави се сликарством..

            ЗА ТЕБЕ

Чувам за тебе све дане што ће бити,

све топло што у мени дубоко лежи

чврсто сплетено к`о петље у мрежи,

чувам за тебе.

 

Скупљам у прегршт сва она зрна

нежности драге што нам у крв сеже,

све оно што нас већ годинама веже

чувам за тебе.

 

Чувам за дане кад нећеш моћи више

тако бескрајно по свету да луташ,

кад ћеш свој немир за новим да спуташ

и будеш крај мене.

 

Чувам за дане кад ћеш још тише

шаптати реч од љубави што дрхти,

кад немоћна рука старачка задрхти

док сеже до мене.

 

За дане када ће косе да поседе

и боре дубоке ишарају чело,

када на нежност све се буде свело,

када прошлост свене.

 

За онда када сећања већ почну да бледе

а сузе лако теку к`о јесење кише.

љубави ће тада требати још више

за тебе и мене.

 

 

    КАПУТ

 

Кад пођеш на пут

обуци капут

са много џепова

и безброј сефова.

 

У један џеп стави

онај савет прави

да поштења треба

више него хлеба.

 

У леви џеп мети

па се после сети

успомене благе

на особе драге.

 

Један сеф нек скрива

што ти срце снива,

изаткане снове

за светове нове.

 

Ал` не заборави

један савет прави:

у џеп прво стави

што имаш у глави.

 

На ревер закачи

шта блага реч значи,

да врата откључа

без и једног кључа.

 

Правду и истину

смести у дубину

од најдубљег џепа

који се не цепа.

 

Негде савет ћушни

да џепови бушни

не чувају паре

нити снове старе.

 

Понеси у џепу

још и слику лепу

о детињству нежном

тако неизбежном.

 

И наду понеси,

јер ако се деси

да те живот бије

с њом ће да се сније.

 

У поставу ће стати

сећање на мати,

на нежности драге

које дају снаге.

 

Па сад крени на пут,

нек те греје капут

топао по свему

што носиш у њему.

 

                                              МУШКАТЛЕ

       Била је то најлепша тераса  коју сам икада видела. Пљусак разноврсних боја, обичних и висећих мушкатли, купао је чипкасту ограду од кованог гвожђа и сливао се низ хладне шипке грејући их својим бојама.

      Годинама сам пролазила поред те раскошне слике која је била прави празник за очи. Сваког јутра у исто време на ту терасу излазила је госпођа у поодмаклим годинама, у пењоару,  са папилотнама уредно сложеним на глави и марамом свезаном у машну да те папилотне мало сакрије. Зеленом кантицом, осликаном са пар цветова, прилазила је мушкатлама, миловала их скоро ритуално и рукама и очима, и нешто мрмљала. У њеним очима било је толико топлине и љубави да сам сигурна да је цвећу тепала.

       Нисмо се познавале, али смо се временом почеле препознавати. Прво смо се очима поздрављале уз благ осмех, а потом и уз „добро јутро“. Онда бих се заустављала и дивила  њеним мушкатлама. Она би се озарила као да сам јој дете похвалила и готово детиње стидљиво спуштала главу благо у страну, захваљујући на комплиментима.

       У касно летње поподне враћам се из града и као и обично, поглед ми путује ка тераси да очи и душу натопим њеном лепотом. У већ руинираној столици за љуљање, плетеној од прућа, седи госпођа. Сада са лепо сређеном фризуром и благом, готово неприметном шминком. Рукама скрштеним у крилу делује сетно, тужно и одсутно. Благо се љуљушка, погледом ка мушкатлама, али као да гледа кроз њих. Ја за тренутак застајем и она ме угледа. Скаче из столице као младица, видно обрадована што ме види. Опет пар речи о мушкатлама, том старинском, али увек актуелном цвећу, које својим мирисом као да дозива успомене из прошлости.

       И онда, на моје изненађење, али искрено и на моје задовољство, она ми предлаже:

       „Што не свратите на једну кафу“

       Ја, прво се нећкајући, како то пристојност налаже, прихватам позив и улазим у стан на првом спрату. Смешта ме у удобну старинску фотељу поред каљеве пећи, китњасте, необичног облика, са пуно орнаментике, као да се ту преселила из неког музеја. Одлази да скува кафу, а мени поглед клизи по старинској соби пуној прошлости и

успомена. На зидовима и по витринама безброј пожутелих фотографија и највећи број новијих слика млађег човека.

        Доноси ми кафу сервирану у шољицама од кинеског прцулана, тако танког да ми се чинило да кроз њих могу да видим и кинеске пагоде. Седа у фотељу наспрам мене. Реч по реч и ту сазнајем целу њену судбину.

       Чудно, први пут сам јој у кући, старија је од мене бар два пута, а цео свој живот ми излаже као на длану.

        Госпођа Звонарјев, како сазнајем да се презива, била је удата за руског имигранта, избеглог у Србију после Октобарске револуције, бежећи пред црвеногардејцима. Удата за њега, не својом вољом већ вољом својих родитеља, била је дуго у браку, али га никада није волела.

       Имала је она своју љубав пре удаје. Ону за коју се умире и од које се умире, али због неког неспоразума између њега и њених родитеља, који није хтела да објашњава, љубав је остала неостварена. То није могла да преболи. Покушала је самоубиство секући вене. Спасли су је на време и послали у неки санаторијум, или већ шта је, у Словенији  да се опоравља и опамети , како су јој говорили родитељи. Обећала је себи да се никада неће удавати. У Словенији је остала шест месеци.

       Није се излечила од љубави. Јер, нађени су лекови против многих болести које су некада биле неизлечиве, наука је напредовала, човек је отишао на Месец, измишљена су разна „сокоћала“, али лек од љубави још нико није пронашао. Сетих се да је неко рекао: „међу изгубљеним стварима не можете наћи изгубљену љубав“.

       Вратила се из Словеније бледа, безвољна и занесена. Таква је остала целога живота, сањарећи о својој неоствареној љубави. Привиђали су јој се сусрети са њим. Готово да је о томе бунцала.

       Родитељи су спас видели у њеној удаји. Она се у почетку томе опирала. Потом јој је све постало свеједно. На све је остајала равнодушна и незаинтересована, па и на предлог да се уда за господина Звонарјева.

       Никада није могла да се навикне на њега и његово тело. Годину дана у браку га је ословљавала са „ви“. И оно што би за младу жену било велико задовољство за њу је било кулук. Није за њега осећала ни

 

 

духовну ни физичку љубав. После годину и по дана добили су сина. И њега тако што у кревету мужу није могла да окрене лице већ леђа.

       Болесно је била везана за сина. У њега се слила сва њена неостварена младалачка љубав, љубав која би по неписаном правилу припадала мужу и љубав према сину јединцу.

       Одболовала је и његову женидбу и то у његовим зрелим годинама, јер њој ни једна девојка није била довољно добра за њеног јединца.

       Муж јој умире од дијабетиса, након што му је ампутирана  једна нога због гангрене, али то за њу није био шокантан догађај.

       Главни ударац је тек долазио.

       Због службених обавеза син одлази у Јужноафричку Републику. Тамо и остаје. Ретко је долазио, ретко се јављао. Све је било скупо.

       Туговала је, боловала, повлачила се у себе. Није имала пријатеља.

       А онда је открила - мушкатле. Оне су је донекле повратиле у живот. Њима је причала, њих неговала као дете, са њима се једино дружила. А оне су узвраћале, цветале и бујале до касних јесењих дана.

       Зачудио ме је њен позив на кафу, још више када сам чула њену животну причу и сазнала да нема живе родбине и пријатеља. А некако сам била и поласкана што је мене изабрала да јој будем саговорник, или, боље речено, добар слушалац.

       Онда сам открила спону. Биле су то опет мушкатле. Дивила сам се ономе што јој је још једино чинило задовољство у животу и то је била тема за остатак вечери. Њено лице би се озарило када бих, са нешто више знања о цвећу него други смртници, коментарисала врсте или боје њених мушкатли.

       Повремено бих свраћала код госпође Звонарјев. Попиле бисмо кафу и дотакле неизбежну тему – мушкатле.

       Неколико недеља била сам одсутна због годишњег одмора. Првог радног дана, пролазећи поред терасе госпође Звонарјев, приметих да ње нема на тераси у уобичајено време, а и да су њене мушкатле некако тужне. Помислих да је то због великих врућина тих дана. С нестрпљењем сам очекивала наредно јутро. Мушкатле су већ видно биле осушене.

       На улазу у зграду, где сам хтела да закуцам на њена врата, сретох комшику госпође Звонарјев. Тада угледах и плакат. Приупитах комшику за своју пријатељицу.

 

 

 

 

      „Госпођа Звонарјев је умрла пре десетак дана. Од срца“ – рече.

       „Да ли јој је долазио син?“ – упитах видно узбуђена и узнемирана.

       „Мислим да није, али сам чула да треба да дође. Да прода стан“ – рече жена.

       Бацих поглед на увеле мушкатле. Нешто ми се стегну око срца. Помислих: смрт је, на жалост, привилегија свих нас. То не можемо да избегнемо. Али је страшно када се умре два пута. Први пут када се стварно умре, други пут када те забораве.

     А заборав је страшнији од смрти.

                                   ОДА  МАНАСТИРУ

                

Путниче, ако те пут доведе до Манастира,

села са зеленог пропланка,                

где је црта између неба и планине танка,

чућеш још причу пастира

и пса чувара и звоно овна предводника –

у плаветнилу дана урамљена слика.

 

И осетићеш мирис најлепших трава,

мајчине душице, камилице погнутих глава

и мирис густих шума од граба и цера

кад их горњак зањише и кад их потера

својим дахом да се милују и љубе

са птицама што се у даљини губе.

 

Кад им се с јесени врх претвори у злато

и зашуште као старинска свила, ето зато

их планина као златну огрлицу носи

или к`о сјајну шналу девојка у коси.

 

Изнад свих тих златних огрлица

полети моћна ширококрила птица.

Орао са хиљаду пера с неба се огласи

– задиви те и скамени ма где да си –

и гања своју орлицу парњака.

Често се ту чује и гакање гака,

ил`нежно певање птице коса

у јутарње сате док се топи роса

са ливдског цвећа и мирисних трава –

на твоје певање он ти отпевава.

 

А какво је ту тек свануће  

кад се зора спусти на село и куће –

мирисно, ведро и бело као млеко 

а кад се плаво небо топло и меко

наткрили над Манастиром,

ти се јутром причестиш хлебом и сиром

и капљицом што је  Богом дана,

а тек је прошле јесени потекла из казана

од модрих, распуклих шљива.

Е, тако то у Манастиру бива

као у сваком српском селу од искона

где се поштују свеци и икона.

 

Некада у селу и поток беше

док га људи за потребе не отеше

из зеленог планинског крила

од страшних вештица и добрих вила.

Извор му је било жуборно врело

да у њему умијеш лице, охладиш чело.

Скривено дубоко у тмини беспућа

под јабланом и врбом замршеног прућа.

У врело, где се таласи преплићу,

бацали су људи парицу за срећу.

 

Кад се недељом звоно са цркве огласи,

прекрстиш се и изречеш „Боже спаси“

а звон путује у небеске висине,

разбије се о стење па низ долине

склизне до самог твога срца.

Једна суза се из ока ископрца

и као мелем на свежу рану

сложи се на неком топлом длану.
Не од туге, већ од среће, или шта је,

с надом да ће то вечно да траје

као што је у Србији од памтивека,

насушно као кап мајчиног млека,

као што је у Србији било од искона

кад су се оглашавала црквена звона.

 

Путниче, пођи пред цркву са пропланка

где зри добра крушка и шљива ранка

па баци поглед преко реке

на плаветне и беле облаке меке

што грле скуте сиве планине.

Ту ће нестварна слика да сине.

Угледаћеш прелепу камену слику

у једном светом божанском лику.

Мајка божија у наручју са Христом,

чедна и смерна са душом чистом.

Око главе јој венац од смиља и босиља,

гледа на село и цркву благосиља.

Богородица у наручју са Христом –

и у том светом часу истом,

иако већ тешких, уморних ногу

пожелиш да се помолиш Богу.

 

Крени пут цркве кречене у бело

што јој вековне ране још носи тело

од Турака и других безбожника,

од нових хулигана и разбојника

којима светиња и гроб ништа није

па се та руља од људи и Бога крије.

 

У цркви тихој, док те гледају свеци,

своје кајање ил`жељу изреци.

Уз титрај кандила и свеће

твоја нечујна молитва креће

а у души осетиш мир и спокој

док палиш свеће мртвима за покој.

 

Са врха брда, изнад моје куће,

кад је дан ведар и у свануће,

пуца поглед и све је на длану:

кровови кућа у плаветном дану,

Нишава како змијолико вијуга

а прати је пруга што долази са југа.

 

Ту су некада Хајдук Вељкове страже биле,

царски друм чувале и помно мотриле,

браниле Србље од харачлија и зулумћара,

страх и трепет и круни турског цара.

Још се Хајдук Вељкова сен по шуми вије

битке недовршене он још увек бије.

 

 

 

 

А испод брда село, али без сељака,

без ратара, орача и вредноруких тежака,

без њива, кукуруза и златног жита.

Па какво је то село, човек се запита.

То је село домаћина, али беземљаша,

мало село вредних викендаша.

 

Па, путниче, ако до Манастира дођеш

и у стару црквицу свратиш –

сигурна сам да ћеш да се вратиш.    

 

                                            




Видоје Стефановић
Пише поезију. Објавио је збирку песама:Љубави никад доста.

             ЗАГРЉАЈ   I

 

Загрљај је твој празник за мене,

                        у њему све пише, али се не чита,

                        то је поема заљубљене жене

                        из њега извире љубав племенита.

 

                        А загрљај мој је припадање теби,

                        захвалност за оно што чиниш за мене,

                        не постоји ништа што створила не би,

                        ко те не би волео, титану од жене.

 

                        Кад смо загрљени плитко нам је море,

                        на рукохват нама су небеске висине,

                        и тада нам свићу најсветлије зоре,

                        са жељом да љубав никада не мине.

 

                                    ЗАГРЉАЈ  II

 

                        Запад се жари. Сутон се смеши.

                        Још један дан ближи се крају,

                        ал чежњива чежња мене теши,

                        опет си сутра у мом загрљају.

 

                        Тама се спушта. Ноћ се прикрада.

                        А месец и звезде у пуном су сјају,

                        док у мом срцу трепери нада,

                        опет си сутра у мом загрљају.

 

                       

Зарудела зора. Исток се румени.

                        Оживи сав живот као у рају.

                        А ја се предајем вољеној жени,

                        и топим се, нестајем, у њеном загрљају.

 

                        Да дан потраје Богу се молим.

                        Нек љубав пламти до бескраја,

                        јер ту жену толико волим,

                        и недам је, недам из мог загрљаја.

 

                       

 

 

           




Живкица Мила Поповић

 

А САМО НЕКА МЕ

 

Нека ме ломе ветрови

таласи са собом носе

нека ме

шта ти имаш са тим

нећу да бројм дане

иза лажног осмеха

нећу сузу сакрити

тако ће ми лакше бити

залутала већ давно јесам

нису нам греси исти

ту ћеш и ти залутати

зато продужи даље

кажу да грех је грех

ни сузе нам нису исте

једна је тако бистра

друга на њу не личи

оно што се маском зове

то је твој осмех лажан

нека ме

у сопственој сенци

ако ти изнад ње ходаш

не копирај ме молим те

јрт тужно је то

ја сам опет на своме

не играј се белог лабуда

јер не знаш шта они носе

а може донети

мит зле жене

што у сну

има моћ да гуши

са том разликом

да само дању трајеш

и то твоје семе зла

тражи добру подлогу

само оно да се засеје

а оно је такво

лети и зими

да отров тај прими

нека ме

у мени нећеш наћи

погодну подлогу

ја само ходам по тлу погодном

и одаћу ти тајну

срећа да нас има више

у свом телу

у својој кожи

а то нам Бог даје

да такав коров

као ти неутралише

не вуци ме

у вртлоге своје

јер мислиш

да си ти онај прави

шта је тебе брига

што ја праштам свима

овако малена и ситна

и ти си међу њима

што упорно

плодно тло тражиш

да посејеш семе

тог твог зла

нека ме

ја сам као стена

створена од врелог камена

а ти ниси хтео да памтиш

да ту туђе цвеће не ниче

остаћеш нем кад видиш

да само може да сагори

у свом врту ја сам сама

јер твојом душом

не можеш ти то да схватиш

јер она обитава сама у тами

не та што ноћ даје

небеско црно није тако

јер она има чари своје

звезде и месец

осветљавају ми пут

пут до зоре

а она ми је тако близу

јер је чистим срцем дочекујем

да је сваком добром подарујем

па докле траје

нека ме

мирно је срце моје

у њега се много доброг слило

није душу ђаволу продало

постеља ми је још мека

саткана од моје свести

шта је чиста савест

питам те да ли знаш

нека ме

овакву малену и ситну

чиста мог срца

нека ме.