Лавиринтом литературе,
песникиња што скита
улицама маште,
била је она...
Умела да воли,
буде вољена,
да чује смех срца
и јецај далеког звона...
Зрно радости,
на длану, пружала свима...
Душа јој била мека, топла
иако гњечена прстима бола...
Живела за децу
што смех им краси лице.
Летела кроз живот
на меким крилима ластавице...
Радовала се мирису
трешњиног цвета...
и првој капи
пролећне кише...
Волела мрава, цврчка, шареног лептира,
а дечју војску понајвише.
Даривала им
душу своју
упаковану у
стих повоју.
На модром небу
међ' анђелима,
међ' сјајним звезданим јатом
сада је она...
звезда над звездама...
дива стихова...,
велика благородна душа...
нек бар на трен
та звезда зажмири
да знам да ову
моју песму слуша!