Певала мајка истини у мраку,
у колевци шарених,нежних снова.
Сејала је своју реч сваку,
бојила јутра румена и нова.

Колевка цветна насред срца,
под колевком златник закопан.
У колевци стотину брига грца,
распламсан је огањ као сан.

А десет прстију као да гуде,
уваљени у колевку као у ноте.
Они би јутром звездама да суде,
да буду део небеске доброте.

Колевка њише,њише,њише,
тако нежно,а тако моћно.
Успаванка би хтела више,више,више,
да успава колевку уз шапутање ноћно.

Руше се стубови који ноћ држе,
кроз прозор сунце главу диже,
нежна колевка ћути све брже,
умор на њену постељу стиже.

И тако у круг,у круг,у круг,
сваке ноћи одигра колевка стотину кола,
ко веште руке кад приону на плуг,
све док зора не такне је до бола.

А чеда малена као зрна у житном мору
ко капљице сока у пехару тишине,
диве се колевкама што поздрављају зору,
и њима дарују део небеске милине.

Колевке,колевке,колевке,
те колевке тако нежне , а тако моћне.
Колевке ко оловке,оловке,оловке,
Исписују успаванке у сате ноћне.