Гледа га са своје фотеље на другом крају собе, његов осмех док слуша чаврљање до себе, њене руке које ентузијастично гестикулирају јер је свесна да држи његову пажњу. Седи у углу собе и покушава да не мисли о томе колико жели тај осмех за себе или колико жели да је она та која седи у фотељи до његове заокупљајући његову пажњу, имајући сву његову пажњу и задржавајући је само за себе. Није више њена, одбацила је. Ђења, ђења, довиђења.

Покушава да сакрије то од себе, али ту је. Она жели. Итекако жели. Он је на само неколико корака од ње, али та раздаљина делује више као читав хоризонт небеско-плавог мора чија је дубина ненаслућена, тамна и отворена, представљајући дистанцу коју она никада неће моћи да пређе. Она није Бог, не може да хода том водом и призове чудо које ће обрисати прошлост и њене грешке и зелену завист која јој извирује из очију сада. Може само да седи, гледа и жели. Може само да се опрости са оним што су могли да имају.

Воли да верује да се добро снашла у овој улози. Воли да мисли да је успела да превари све. За сада тако и делује, нико од њих као да не слути, чини се да не обраћају довољно пажње на промену осећања чије је постојање одсечно порицала од момента у коме су њене очи пале на њега. Њима је то немогућа промена. Зашто би сумњали када знају, зацементирано је црно на бело њеним сопственим речима, да никада неће да се предомисли. Шта би помислили када би сазнали да је прешла саму себе и увидели колико је то изједа изнутра? Шта би помислили када би знали да своје ноћи проводи лежећи у кревету и размишљајући о томе какав је протекли дан могао да буде, о речима које је могла изрећи, погледима које је могла дати и примити? Шта би мислили када би знали да се опрашта са још једним малим делићем себе сваки пут када месец весело замени места с блиставом сунчевом величанственошћу?

Она седи, држећи себе целом најбоље што уме, читајући књигу чије речи не може да схвати ма колико покушавала. Чује његов смех, а што је још горе, зна да је лажан. Зна, без тренутка сумње у којој је постала тако проклето добра у последње време, да је испразан, смеје се ничему. Не може да разазна речи које прате тај смех, али њихов звук је скроз погрешан, скоро богохулно, а када подигне поглед, он се више не смеши. Гледа у њу. Очи су му тамне, онолико колико би били кораци које би морала да пређе не би ли дошла до њега, онолико колико и небо које јој је постало толико добар пријатељ, скоро онолико колико и одаје њеног срца које одјекују и вапе потребама за неким вечним опроштајем.

Не скреће поглед. Пушта га да види све у обрисима њеног лица. Пушта своје очи да га моле, не обраћајући пажњу на удаљеност; то је све што може да уради, све чему може да се нада. Она није Бог, не може да га натера да пређе тај океан ништа више него што може то да пожели. Зато га пушта да види кривицу и љубомору и предају на њеном лицу, пушта да их ватра из камина обасја, не би ли их видео мало боље, и даље седећи на свом удаљеном безбедном месту. Не зна да ли га је брига, о чему размишља, шта осећа. Зна да је њу брига и о чему мисли и шта осећа пак, и то је све оно што је могла да има, све што је сматрала да мора да одбије, свака сумња коју је ископала и изразила; то га тера да је гледа онако, тим тамним, продорним, олујним очима. То је његово ћутање. То је оно што је могло бити, то је жеља, то је бол опраштања.

Она прва бежи, као и увек, право уз степенице, до свог уточишта на крову зграде, принцеза без принца. То је најуврнутија љубавна прича: незнана, неосветљена, непозната. Можда она и заслужује овај бол, тај недостатак његове пажње. Ипак је она та која је одустала, која ју је одбацила. Била је њена-увек њена, а сада може само да гледа како бива дељена другима. Али она ипак гледа, мазохиста по опредељењу, а све што види половично је: осмеси, смех, загрљаји, пољупци-све је половично. Уништила га је. И то је највише прогања. Ђења, ђења, довиђења.