Поезија, проза, афоризми...

Из Збирке љубавне поезије ,,МОЋ ВАТРЕ''

Двадесетог октобра 2011. године, у организацији Удружења писаца ,,Чегар'' Ниш одржано је Вече љубавне поезије. На овој манифестацији учешће је узело 45 песника. Од радова који су казивани, и радова аутора који су радове накнадно доставили,  сачињен је овај Зборник. Као и у време одржавања Вечери љубавне поезије у Зборник су унети и стихови српске и светске љубавне лирике.


Љубавна лирика

 

Саша Бакрач
ЗА НАДУ У ЉУБАВ

У свему посебна
ти си, жено,
ноћ осети
очи твојих снагу
жедно се буди
јутро изморено
из заносног пута
сновима на трагу.
Да се биће твоје мени предаје
попут никлог
пролећног цвета
соком чедним
што блажено даје
дар медности
тек кад се расцвета
Усне твоје
лептиром су биле
нежног крила
ватренога лета
залутале нису
већ су знале
наћи цвет
што усамљен цвета
А кад даном будем
могао ти прићи
на домак уснама
и очима плавим
време ће стати
вечност ће стићи
за наду у љубав
сне живим и славим.

 

Раде Вучковић Нишки

ПОЈ РОМСКЕ МОЛИТВЕ

Под шатором свога солитера
Ноћобдија Циганин
Молитвом моли месечину
Хајде светли, светли
Ногавицу док своју закрпим
Својим гаравим рукама
Овим црвеним концем
Сутра идем на вашар
Спасовдан
Циганка се у вилу Равијојлу претвара
Док спокојним сном
Чељад спава
Скривени од очију
Ноћне тишине
Испод подераног јоргана
Са њима корача лагано ноћ
И песма ,,Доста више лутања''
Купићемо препев и јутарњу зору
И маглу цветног језера
Господе Боже,
Наш пој молитве вапи за срећном истином
Не, нисам слеп, видим
Како пламен петролејке лампе
Баца очеву слику у сен
У ноћ невида у пламичку
Шаторског огњишта
Очи гараве пију белину стварности
Док ми ум сања животну чаролију
Помешану сиротињским проблемима
Циганко моја, сутра ћу ти купити
Лажан црвени ђердан
Ти сутра дочекај нашег млекара
Нека бар он заустави глад наше деце
Циганко моја, причај са мном
Немој да сањариш
Хајде, молим те, опет испроси
Мирисе подземних кромпира
Па да заједно заиграмо
Вилин чочек док вечерас месечина
Љуби наше гараве Циганке.

Балтезаревић Мирјана

СУСРЕТ

Чим смо се срели
ја сам знала
да доносиш срећу
На том раскршћу
без иједног путоказа
дошла сам ти
као реч на јастук
као сан на очи
као мирис чистог дамаста
у тренуцима кад су те мориле ноћи
а из њих изаћи снаге ниси имао
када те ни вино
ни чај од липе
није умирити могао
Можда ће неки сликар
насликати лепше
неки песник опевати лепше
али лепоту твоје душе
и сонет њен претворити у вечност
могу само ја
Љубоморно чувам
ову последњу жишку за тебе
за неко последње гоњење
када буду хтели да нам поједу
и сунце и месец

Ганић Слободан

ЖЕНИ КОЈА ЈЕ ВОЛЕЛА ПЕСНИКЕ
И ову ноћ без тебе трошим
у граду коме ни име не знам,
у друштву песника, винима лошим
гасимо прошлих љубави плам.

Неко, случајно, име ти рече
и крену песма поспаних Цигана,
са жице ћемана ко мачем да сече
капала је туга из зараслих рана

Најлепшим речима које нико не чу
плели смо венац од твога имена.
И свака је песма прерасла у причу
и у свакој причи, ти једина тема.

Да си ноћас с нама и ти би плакала
од лепоте стиха, глоса и сонета,
од љубави што си узела и дала
ноћас плаче друштво пијаних поета.

Све њих, ко и мене, љубила си страсно
у соби  хотела, Братиславе, Прага,
Јелисејска поља плакала су гласно
кад си једне зиме нестала без трага.

Ђорђевић Биљана

МОЛБА

Зрикавци, ћутите!
Може ли мало лакше?
Ја желим да ослушнем,
да чујем
глас његов што ме дозива,
што на жељу сличи,
што пламти кроз ноћ.

Зрикавци, ћутите!
Може ли мало тише?
Ја жељно очекујем
глас његов да чујем,
што на музику сличи.
Што ко поветарац милује,
ко сунце да греје.

Зрикавци, ћутите!
Само мало тише.
Ако не чујем,
ако се не јавим,
можда ће стидљиво
да заћути
и поносито, у
патњи, да се повуче.

Јовица Ђурић Мајор

О, ДРАГА ГОСПО

Лепим ме хране и поје
Ко вином речи твоје
Ал' страх ил' страст шта ли је
Кушњу ми силе
Коно два голуба бела
Твога тела војнички снови
Што хоће срце да ми покоре
Памет да ми разоре
Лепим ме хране и поје
Усне твоје ил' вино, шта ли је
Ал' то мало – велико растојање
Међ' дојкама белим
Где безброј пољубаца стане
Стрепњу ми маме
Заверу кују, срце да ми покоре
Памет да ми разоре
О, драга госпо, нећу крити
За те вреди лумповати
У лудости и без вина пијан бити
Сноварити, целом свету пркосити
Умирати сваким  треном
Слепим срцем веровати, веровати
Да рад' лепоте и гордости твоје
И младалачки снови постоје

 


Милица Бакрач

ЖЕНА

Боре ми спознања урезују нова,

зар смо све кћери Адамовог ребра?

Историја светла подари нам слова!

Поезија черте од злата и сребра!

Пре и након Троје била је Хелена!

Са расутом косом и раскошним струком...

Вереница, љуба, девојка и жена –

дрхтало је срце са стрелом и луком.

И пре Гојковице беше Гојковица!

Зидине јој хладне нису могле ништа!

Сестра Батрићева, изгребаног лица,

и она би жена, што прокле попришта!

Какве беше снаге Стојанова мати,

док је секла косу да виноград веже...

А тек снаха њена, кад се гнезду врати,

са крвавом раном, што утробу реже...

Да певам о снахи бана Милоњића?

Зар похара снове Мандушића Вука?

Сав му разум опи снажније од пића...

Женскога је рода од злата јабука...

И пре Пенелопе, све Евине кћери,

сапутнице, драге, вољене и љубе,

чекале су неког испред својих двери,

училе да прате, благослове, губе!

Училе да везу од свиле јастуке!

Да к'о Тања писма пишу Оњегину!

Око празног неба да склапају руке!

Да у бездан крију чемер и судбину!

Пријездина љуба није била једна!

И Дојчина болног болео је неко...

Како Симонида само беше чедна,

када краљу крочи, од дома далеко!

И Косовка беше – још пре Видовдана!

Од силнога слома, њезин лик ме води!

Светом Симеону, преподобна Ана,

родила је Растка, смерне да нас води

кроз смутна времена, док је наших лица:

Косовки, Милица, Симонида, кћери,

и љуба, и мајки, вечних Гојковица,

срна и вучица, и свих женских звери...

Жена, њива, река, и чудесна зора!

Вечна Спарта, тајна, поезија, Троја,

женског је имена и на лицу бора,

на сликарском платну – разливена боја...

Можда још пре Еве, и древног Едена,

беше неко чудо, попут трачка дуге,

ко зна откад земљом ходила је жена,

са крчагом љубве, верности и туге...

ЖЕНА

Боре ми спознања урезују нова,

зар смо све кћери Адамовог ребра?

Историја светла подари нам слова!

Поезија черте од злата и сребра!

Пре и након Троје била је Хелена!

Са расутом косом и раскошним струком...

Вереница, љуба, девојка и жена –

дрхтало је срце са стрелом и луком.

И пре Гојковице беше Гојковица!

Зидине јој хладне нису могле ништа!

Сестра Батрићева, изгребаног лица,

и она би жена, што прокле попришта!

Какве беше снаге Стојанова мати,

док је секла косу да виноград веже...

А тек снаха њена, кад се гнезду врати,

са крвавом раном, што утробу реже...

Да певам о снахи бана Милоњића?

Зар похара снове Мандушића Вука?

Сав му разум опи снажније од пића...

Женскога је рода од злата јабука...

И пре Пенелопе, све Евине кћери,

сапутнице, драге, вољене и љубе,

чекале су неког испред својих двери,

училе да прате, благослове, губе!

Училе да везу од свиле јастуке!

Да к'о Тања писма пишу Оњегину!

Око празног неба да склапају руке!

Да у бездан крију чемер и судбину!

Пријездина љуба није била једна!

И Дојчина болног болео је неко...

Како Симонида само беше чедна,

када краљу крочи, од дома далеко!

И Косовка беше – још пре Видовдана!

Од силнога слома, њезин лик ме води!

Светом Симеону, преподобна Ана,

родила је Растка, смерне да нас води

кроз смутна времена, док је наших лица:

Косовки, Милица, Симонида, кћери,

и љуба, и мајки, вечних Гојковица,

срна и вучица, и свих женских звери...

Жена, њива, река, и чудесна зора!

Вечна Спарта, тајна, поезија, Троја,

женског је имена и на лицу бора,

на сликарском платну – разливена боја...

Можда још пре Еве, и древног Едена,

беше неко чудо, попут трачка дуге,

ко зна откад земљом ходила је жена,

са крчагом љубве, верности и туге...


Марија Маца Миленковић

И чух те Господе

док киша с твојих сводова пада

не тугуј, ти ми Господе рече

не дај да неправда душу ти пече

нико ти твоју душу не може 

у блато и мочвару претворити

јер мој им суд никада спас неће дати

кад' им затребам, тад' ће мене звати.

 

Не плачи кћери

душу ће сами у чвор везати

поплавом из њихових очију

душе ће своје сами поплавити

руке ће сами себи заувек везати

њихове су душе пуне трулежи

у сопственом блату даве сами себе

њихове сламке веће су од греде.

 

Господе, где је твоја рука правде

јер ја сам ту, а нећу биту ту

када им камен кола живота спотакне

за прогонитеље праведних нема наде

знај да те штити моја плаштаница

тешка је моја рука правде

знај да је уз тебе увек моја рука

спомени моје име, кад' је тешка мука.

 

И не питај себе никада више 

Господе, где је твоја рука правде

призови име моје, испричај ми своје јаде

ја бележим све

сва мени  Богоугодна дела, од добре и зле

животопис свако од вас сам пише

из моје се књиге ништа не брише

веруј у мене, немам ти рећи ништа више...

 

 

......................................................

 

Носио си душо маску арлекина

Стобом сам душо блистала у срећи

у наручје ти свијена чекала бих зору

од тебе ми нико није био пречи

сунцу се радовала, јутарњем развигору.

 

Године прођоше чежња не престаде

есенцијо моја у мени још живиш

хвала небесима што ми тебе даде

силно те љубих и још ти се дивим.

 

У нашим играма бесмо дилетанти

од превелике жеље и љубави силне

пуцају од жеље црни  дијаманти

премладе птице да гнезда би свиле.

 

Носио си душо маску арлекина

к'о  Ахат су ти очи моју љубав пиле

ја нисам душо Ана  Карењина

ал' о нашој љубави и птице су певале...