Сарадници

Јовица Ђурић Мајор

               Рођен 1951. у селу Калудра на Топличким пропланцима. Живи  у Нишу. Објавио књиге песама::Буђење(Prebujenje) 1979 , Одвајкада 1990 , Инатно Семе, 1991. Рад` нерођених 1993, Господар Осаме 1995 , На длану неба 1998., Ко нас Богу даде 2000. , Седи, да ти речем 2007, Из плавих тишина 2010,  Објавио књиге прозе, Од јабуке до природног јабуковог сирћета 2007,  Света воћка јабука 2013, Заједничке књиге: Осам векова Хиландара - Зборник духовне поезије 1998, Разапета реч -Зборник радова о Вељку Видаковићу 2001, Кратка прича 2007,  На путу бескраја“ 2010.  До сада заступљен у великом броју зборника поезије и прозе широм Србије. Учесник ликовно књижевне колоније у Сијаринској бањи 2010. и Сићевачкој књижевној колонији 2013. Уврштен у Енциклопедију културе Ниша.

У НИШКОМ ПАКОВАЊУ                                                

 

Био једном један дечак                                                        

У нишком паковању                                                         

                                                                                        

Очима обећаним видео                                                         

Оранице лете наге                                                                 

Шуме плешу јесењи танго                                                   

Морава звечарка                                                                     

Видео дечак                                                                            

Под окриљем самоходаца

Калемегдан развучен атлетама

Скадарлију начичкану поетама                                  

Савски мост испод Дунава                                                    

Глумице нашминкане до лепоте

 

Био једном један дечак

У нишком паковању                                                               

                                                                                                   

Очима обећаним стубовао                                                     

Сред Теразиског таса                                                              

Најсамнији од пролазника                                                      

И уличног сата

Мали као мало слово у азбучном реду                                 

Велики попут очеве досаде

Стубовао дечак                                                                        

Као прва играчка жељоврачања                                             

И пркосио                                                                                  

Ветар низак као лишће                                                            

Стварно лажу када кажу

Да кошава београдска сече                                     

                                                                                                

ГЛАВНА УЛИЦА

                                                     

Колико имена

за тебе лепотице за твоје дозивање

за сусрете оних што се воле

и оних што се пословно договарају
 за сусрете обичних пролазника

и оних што грицкајући семенке

пред биоскопским вратима

чекају у ред за снове

и оних што гутају светле излоге

не вадећи руке из џепова

и оних што раде до пензије

Kолико имена за тебе лепотице

а ти се не љутиш

и када те руше и у рушењу граде

Калча нова Калча стара

и када Истамбул
по теби шара крпицама

од шверца да се преживи
и када Трст у тебе мирисе утапа

да се покаже да смо у Јевропи

и када Солун Ех

до Солуна три сомуна

 

Kолико имена за тебе лепотице

а  ја се ни једног не сећам

јер те волим безимену

у ноћима летњим када смо ти и ја

једини заборављени љубавници

 

ПЕСМЕ СУ ПРОЛЕЋЕ                                            

                                                                                   

Гостољупци

У кафани Калча                                                           

За шанком нуде ми место                                           

И причу                                                                         

Када су служили војску                                              

И те какву војску                                                         

И дуплу љуту

 

Сне осмехом кажем

Свака част

Још једну љуту

Да сперем трећу смену

Данас

Данас су песме пролеће

ОЖИВЕО БИХ

 

Кроз глоговину

Промичем

Пут дрвених бандера

До вододерине

Коју су и вода и људи

Одавно напустили

 

Ако има свеже

Балеге и брабоњака

Ту се живот миче

Сам нисам

Мислим

Док остављам

Људски погани траг

Тражећи

Међ`  трновитим растињем

Препознатљив звук

 

И све около мене

Сеновито

Ал да ми је чут глас

Ма

Нека је и змиски

Поскоков

Само да је жив

Оживео бих на мах и ја

 

 

БИЛО ЈЕ

Тако је некада било

А било је :

Лоза к'о лек

Пршут

Козији сир

Јаре испод сача

Из дрвене бокалете

Домаће црно

 

И било је

Све док се нису

Збегови збили

Да је природа од срама

Драчом и трњем

Прекрила пашњаке

Њиве и руине

 

И данас

На голим коленима

Сивог Велебита

К'о шипак пун мука

Испијам лоше вино

Питајући се

Шта се све то збило

Па ни магараца нема

Па је и врело испловило

БИЛО ЈЕ

Тако је некада било

А било је :

Лоза к'о лек

Пршут

Козији сир

Јаре испод сача

Из дрвене бокалете

Домаће црно

 

И било је

Све док се нису

Збегови збили

Да је природа од срама

Драчом и трњем

Прекрила пашњаке

Њиве и руине

 

И данас

На голим коленима

Сивог Велебита

К'о шипак пун мука

Испијам лоше вино

Питајући се

Шта се све то збило

Па ни магараца нема

Па је и врело испловило

 


Борисав Бора Благојевић

ДОДИР СВЕТЛОСТИ

 

Када си ми онда додирнула руку
падао је сутон на кровове кућа
и сад сваке ноћи прати ме тај додир
уплиће у снове буди у сванућа

И све ми је чудно и знам узалудно
кад проструји додир и у трену згасне
неспокој наслути нестварне сусрете
и нестане тихо у вечери касне

Ја знам да си мени сувише далеко
раздваја нас време године и звања
и још много више све до ових речи
па додир ко рима у песми одзвања

Али чувам додир то је моја тајна
закаснели немир неспокој сванућа
ти си само светлост млечна недирнута
што кроз сутон пада на кровове кућа.

РАЂАЊЕ

Ноћ се тихо недогледом шири
Сенка сећања благо се румени
Од одласка твога све до заборава
Доносе те снови расдпукли и снени

Затворићу врата сату што пролази
Обојеном римом чекаћу те тамо
Да се од растанка опет из почетка
У ћутању немом слатко испричамо

Нови дан се увек на јутро наслања
Долазећи корак однеће те стази
Једини је сведок пољубац од јуче
Да сећање ово никад не пролази

У срцу још чувам пола плавог неба
Пуног косе твоје то обоје знамо
Када сутра будеш ти поново срећна
Ја у теби опет родићу се само

                              БИСЕР ОДЛАСКА

Као магла сива што сећање крије

А река се само даљином зелени

Једро моје душе старим хуком плови

Од пољупца старих и додира њени

Док се диже пламен воде сребра теку

Па зажелим знати где сад љубав крије

А фењери пламте раскош од месеца

Да ме стварно можда ни љубила није

А ноћ цвета плава мирише на тугу

И упија боје преко мога прага

Опет ми је она недостатак болан

Милозвучно гласје нестало без трага

Као да ми треба само док ме боли

Као ноћи ове ко последња нада

Далеко ми небо земља ми је тврда

И у маглу млечну мека суза пада

Оно што ме боли пустићу од себе

Растанак ко сенка долази из таме

Угаслица звезда опијена вином

Умреће у болу крај моје осаме

Само ноћи ове у боји пурпура

Осећања бела мокра су од суза

А кристални облак пун дамара хтења

Остане без риме надахнућа муза

Један део срца као да се нада

На разбоју жеља привид ми се јавља

Када будем срео очи што се смеше

У пролазу само топлина поздравља

Опет глас самоће зове ме и звони

Спокојно и тихо живот се наставља

Изгубљени бисер у реци одласка

Увек неко тако некога оставља

ЗЕМЉО

 

СЛУШАЈ

Сви певају своје песме

Сви имају своје химне

И све су гласне и све су јасне

Кажу да су праве – будућност славе

А ти остављена сама без икога

Без сестре и брата свога

А све си дала што си имала

КАЖУ:

Истина и правда то су начела

Демократија изнад свега

Слобода мисли без изузетка

Црвена црна жута и бела

Али само испод туђег стега

МАЈКА:

Русија је зацртана у плану

Велика Кина мудро ћути

Африка и Индија нешто се слути

Запад званично на научној бази

Мирише на плагијат преко баре

Руши уништава и гази

ВЕРУЈ:

И у вери тражи правду

У истини гаји ластаре наде

Мир ти је потребан доказ трајања

А то ти се отима а то се краде

САДА:

Долазе ти у ходочашће

За тебе брину

За њих је човек светиња – мека

Кажу од памтивека

А опет уништавају и газе човека

ЗЕМЉО:

Не плаши се њих

И лажне слободе  што ти нуде

Тражи издајнике у себи

У онима што се убрајају

У (не)људе

БУДИМО ЉУДИ

 

Заборав је кад ћутимо а све знамо од давнина.

Језик увек народ чува па се песма сама пева.

Векови су многи прошли и сећања живе вечно.

За моштима Светог Саве стално плаче Милешева.

 

Не видимо. Нисмо близу. Косово је на крај света.

Кад се проспе милост блага божурима Светог Вида,

без одјека тешких звона у тишини и самоћи,

и очију ископаних, опет плаче Симонида.

 

Ми ћутимо. Не питамо, што је тако и не знамо

кога куне и проклиње, да л' још неку клетву крије.

Све путељке и путеве затрављене остависмо,

у Европу још одавно одвео нас Арсеније.

 

Од тог дана тражимо се, на све чет'ри стране света,

тумарамо загубљени, са истином што нас греје,

кроз гудуре Албаније, до Солуна и Бизерте,

од Призрена до Будима, до севера Сент Андреје.

 

Остависмо све гробове, у корову и без крста,

поља плодна и огњишта, ко да српска нису била,

из незнања без разлога, такорећи из нехата,

па дворимо све туђинце, због Принципа и Гаврила.

 

А пре тога, од раније, крај Милоша, поред Вука

и уз гусле јаворове Вишњић време одсликава,

да Синђелић Чегар чува главом својом

и главама браће своје Ћеле  кулу украшава.

 

 

 

И због тога правдамо се, а правдање тако боли,

у невољи посвађани, надамо се новом дану,

не памтимо, већ кајемо и праштамо, па градимо

Карађорђу Покајницу, Радовање Радовану.

 

Ал' увек смо такви били. Заборавни. Грешне душе.

А грешни смо од рођења, јер грешне су људске ћуди,

са небесја Светац Павле благословом стадо броји,

саветује и моли се да будемо само људи.

 

 

 

 

 

 

 

 


Хранимир Хране Милојковић

Хранимир Хране Милојковић

 

                  Рођен 1953. године у селу Дукат, општина Гаџин Хан. Живи и ствара у Сокобањи. Пише песме, кратке приче, приповетке, рецензије, сценарија за културно-забавне манифестације. Бави се  уредништвом.

              До сада је објавио: Збирку поезије Заплањска елегија; збирку приповедака Николин пут у Заплање и антологију Цветник – једино место на свету где дођеш стар, а одеш млад.

              Својим књижевним стваралаштвом заступљен је у  153 зборника, збирки антологија и часописа у Србији, Републици Српској и Бугарској. Добитник је преко 120 награда и признања на књижевним манифестацијама и литерарним конкурсима. На Поетској позорници плус у Ћуприји његове песме су проглашене за најбоље: Заплањска елегија (2007.) и Обала коју је напустило море (2011.)

 

 

 

 

ВРЕМЕ ТОПЉЕЊА КОНОПЉЕ

 

Ноћас ме Морава опет дозивала

жуборећи брзацима, бљескањем врбака,

неку даавну песму је тихо шапутала

звала ме на свадбу речних облутака.

 

И видео сам њен меандар у сну од пене,

плаветнило њено сред пожњевених њива.

И, гле, на њеној обали спазио сам себе,

талас бистре воде ноге ми залива.

 

Очима гледам кроз зраке ко снопље

како отац забија кочеве у речно дно,

мајка око њих увија стабљике конопље,

а ја се брчкам у плићаку, весео и го.

 

И Шаруљу сам видео како воду пије,

чисту, незамућену од прљавог песка,

а над водом рој вилиних коњица се вије

у одсјају сунчевом што из воде бљеска.

 

Само наш кудрави Гаров у воду неће.

Узалуд га дозивам и већ губим наду.

Махне ми репом, а онда се окреће,

Па легне у дебелом тополовом хладу.

 

А августовско сунце је блистало, сјало,

облутци су под ногама скакутали,

безброј дуга на речно дно је пало,

од лепоте су и вода и ваздух умирали.

 

И плакао сам у сну срећом обузет

што сам могао да се вратим у то време.

О, како је тада био леп читав свет!

Од такве красоте и птице занеме!

 

Ноћас ме Морава у сну дозивала

кроз ожето жито, везано у снопље.

Неку давну песму је тихо шапутала

да ме сети на време топљења конопље.

                

 

   ЗАПЛАЊСКА ЕЛЕГИЈА

 

На јесењем сунцу тугује планина,

сува, пуста, без потока, без листа,

јалова и тужна ко тешка празнина,

само сиви камен хладним сјајем блиста.

 

У подножју њеном, са западне стране,

кад бејаху суше и времена тешка,

родила се Зора, једнога августа,

а њен отац оде хлеба да заради

за још једна огладнела уста.

 

Много деце много хлеба ишту.

Из печалбе отац се не врати.

Остао је негде на туђем гробљишту,

са децом тужна самохрана мати.

 

Расла су деца уз патње до неба,

на зеленом воћу и уз много туге,

сузом поквашена свака кора хлеба,

а зимске су ноћи и хладне и дуге.

 

Прошло је отад повише година,

мајка је одавно испод гробне траве,

деца се расуше по белом свету,

задња оде Зора, удаде се негде крај Мораве.

 

Оста трошна кућа, облепљена блатом,

празан тор и пуста, неорана њива,

пред кућом се давно урушио бунар

и не цвета више ни белица шљива.

 

На михољском сунцу тугује планина,

сува, пуста, без потока, без листа,

у подножју њеном полупразна села,

само сиви камен хладним сјајем блиста.

             

                 

 

БАЛАДА О СТАРОМ ВИШЊАРУ  

 

Прадеда Јован остави у наслеђе мом оцу Трифуну

крчевину претворену, и њиву растреситу и плодну,

ал' Трифун засади вишње, остави плугове да труну,

хвалећи се свима: Ево, засадио сам воћку благородну!

 

Љутио се прадеда Јован, јер вишња није као шљива:

од  вишње се никад добра ракија не може испећи!

Зашто засад киселог воћа нову крчевину да покрије?

Ал' никад то свом унуку Трифуну не хтеде рећи.

 

У старом вишњару, као усред кошмарних снова,

сад господаре: павит, коприва и багрем бели...

Царство опорих трава, лептира, змија и гуштерова...

Пауци мрежама премрежили вишњар цели.

 

Црвени плодови побегли горе, у свод небески,

што даље од давно некошених високих трава,

жудња за сунцем, препуна зелених арабески,

биљним кодом записана моја црта заборава.

 

На уласку у запуштени вишњар – два лептира.

Облећу око мене, разгледају ме са свих страна.

И као да ме благи пролећни ветар по лицу дира:

Јесу ли то душе оца Трифуна и прадеде Јована?

 

Шта тражиш овде у вишњару власниче вајни?

Пита ме свака травка и свака плодоносна грана.

Скрушено ћутим као испред највећих светских тајни,

слушајући галаму, узбуђених птица са свих страна.

 

Ово нису плодови намењени теби и твојој деци!

Колико година овај вишњар не виде твоје лице?

Од стида су поново пресвисли твоји давни преци!

Не улази! Ово је станиште и трпеза за дивље птице!

 

 

Постиђен изађох из таме вишњара на светлост дана,

праћен невидљивим презиром оца Трифуна и деде Јована,

ја, нови власник вишњара, витез поезије без страха и мана,

а туга беше толика  да не би стала у књигу од хиљаду страна.

 

                                      

 

ДЕВОЈКА ИЗ МОГА КРАЈА

 

,,Отуд од Мораве шушти кроз поља

и нестаје ветар у врбово пруће,

па пада у воду у бисер течни,

да тражи белутке у млечно свануће''

             Бора Благојевић

 

Била је ко ветар, развигор прави,

долазила и одлазила кад јој је воља,

а  сад ми се чини у ињем посутој глави

отуд од Мораве шушти кроз поља.

 

Игра скривалице - тражи да је тражим

кроз ноћ врелу, кроз летње свануће,

таман је пронађем чежњу да ублажим,

и нестаје (ко) ветар у врбово пруће.

 

А Морава тече, жубори, плаче

осуђена од богова на живот вечни,

она се већ свукла, с обале скаче

па пада у воду, у бисер течни.

 

Зовем је гласно док зора не забели,

заљубљено роним у речно улегнуће,

у плићаку је нађем, она ми вели

да тражим белутке у  млечно свануће.

 

Девојка са Мораве хоће све да заборави.

Јави се понекад, само кад јој је воља,

а мени се чини у ињем посутој глави

Отуд од Мораве шушти кроз поља.

 

                   

 

ПАД

 

Отићи ће ови дани попут птица селица,

остаћеш без ичег и сасвим сам са собом.

Схваташ у трену, док око влада несаница:

Пријатеље имао ниси, нико није остао с тобом.

 

Власт, моћ, лепе и привлачне ствари,

у очима полтрона чине те вишим но што јеси,

а плашт је лажан ко завеса од пене кад остари,

кад останеш без свега тек онда сазнаш где си.

 

Лажан је тај свет где живиш, празнина без душе.

Одавно грабљивци владају њиме и прете.

Све лепе речи о теби и твоји светови се руше,

враћаш се на почетке ко кад си био дете.

 

Још само једна нада у срцу полако тиња,

још само она у теби тавори и живи.

Завичајна песма нечујно, као кад киша ромиња,

каже ти: - Врати се !За свој пад завичај не криви !

                                

 

     ВИЛА ЗЛАТОКОСА

 

Сва од маште и од снова јавила се усред лета

загонетна једна жена, као да је  с неба дошла,

коју сањах једне ноћи како цветним пољем шета

као срна грациозна. Ех, када би мени дошла!

 

А она ми стварно приђе, пратио је мирис ражи,

додирну ме нежно руком, пољуби ме бојом вина,

загрли ме, шапну тихо да се боји само лажи

и остави устрепталог као усред поља мина.

 

Сад за друге жене не знам, све сам редом оставио,

са њом срце, памет оде, само жеље остадоше,

као да сам све то снио, као да сам са њом био,

чак и песме што написах и оне ме издадоше.

 

Где да пођем, где да кренем, у мислима мојим она,

ни трен без ње ја не могу, ко да ми је души храна,

волела ме, мрзела ме. Љубила ме, остављала

водио је, водила ме кроз злаћана поља знана.

 

И кад одем, када умрем, да се смирим нећу моћи.

Из мог праха изникнуће крупно стабло сунцокрета.

Заволећу, баш ко свитац, оне вреле јулске ноћи

и гледаћу у даљину с ким  то пољем златокоса вила шета.

                                       

 

                             

                           ПОСЛЕДЊА БРАЗДА

                                            (Оцу Трифуну)

 

                       Небо изнад Заплања било је прозрачно, азурно плаво. Без облака. Нестварну јутарњу тишину реметио је једино звук усамљене фрезе у пољу. С времена на време чула се јака експлозија. То су НАТО  ловци пробијали звучни зид. На крају њиве, на ободу шумарка који се као брижни родитељ наднео над сањивом Јужном Моравом, цветао је стари глог, излажући своју нестварну белину зрацима  раног јутарњег сунца. На пушкомет одатле још увек се димила јуче запаљена шума, коју је, при паду са висине од десет хиљада метара, запалио одбачени празан помоћни резервоар за гориво неког НАТО бомбардера. Алијанса је тих дана имала свој крвави пир у Нишу, Лесковцу, Алексинцу... Да прошле ноћи, одмах после поноћи, није пала плаха пролећна киша, мештани оближњих заплањских села још увек би приручним средствима гасили пожар који је претио да захвати прве куће Заплањске Топонице. Цистерне са водом и шмрковима нису могле да довезу до места пожара. Била је то исувише стрма, беспутна падина планине обрасла густим трњем и купином.

                 Трифун и његов син Петар правили су фрезом бразде на већ узораној њиви да би засадили кукуруз. Други су се плашили да изађу у поље. Они нису имали времена за страх. Требало је обезбедити храну за два товљеника у обору и зоб  за увек гладну Шаруљу. Осим тога, Петрови слободни дани за државни празник Први мај завршавали су се сутра, па остарелом Трифуну не би имао ко да помогне око најтежих пољских послова.

                 При крају сетве Трифун из Петрових руку просто оте тешку фрезу и започе са прављењем завршне бразде. Петар је полако ишао за њим и на сваком полукораку бацао два три зрна кукуруза у мирисну бразду. Затрпавао их је левом, а онда преко њих чврсто газио десном ногом. Да кукуруз боље и брже никне. Дошавши до краја њиве Трифун угаси прегрејану фрезу и приђе расцветалом глогу.

- Чај од глоговог цвета је добар за срце, а ја га никад не берем – рекао је сетно и помиловао својом жуљевитом руком бели бехар пред собом.

              Следећег пролећа на небу бизнад Заплања није више било НАТО авиона. И на Трифуновој њиви није било никога. Трифун је већ одавно спавао вечним сном праведника: земљоделца и калемара испод расцветале самоникле брескве на сеоском гробљу. Његово срце није издржало терет година. Ни Петра није било. Негде горе, на северу, у једном малом граду, водио је борбу за опстанак већ давно отписаног друштвеног предузећа. А стари глог је и тог пролећа обилно цветао расипајући нежне беле латице по остацима Трифунове последње бразде.                                            

 

 

 

КАДА ЈЕ СРЕТНЕШ

 

Када је сретнеш ти обрати пажњу:

коса није ни плава ни густа,

очи су и даље немирно зелене

ал' нема осмеха око бледих уста.

 

Када је сретнеш ти помисли само

кога сад воли и чему се нада.

Године су прошле прохујали дани

све што беше некад у заборав пада.

 

Када је сретнеш одмах заборави

да је ипак до сусрета дошло,

јер не може ништа да састави

ово данас с оним што је прошло.

 

 

 


Милица Бакрач

МИЛИЦА БАКРАЧ

 

 

 

Живи  и ствара у Никшићу. Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу на Одсеку за српски језик и књижевност.

Објавила  је следеће збирке пјесама:

- Нек ме птице  криком буде, 1996. год.

-Жиг, 1998. год.

- Сонети и песме, 1999. год.

-Од злата јабука,2004.године

-Азбучник, посвећен одбрани српског језика у Црној Гори, 2007.год.

-Арсеније Чарнојевић по други пут међу Србима, 2010. год.

- Жена, 2012. године

Заступљена у антологијама:

- СНЕВНЕ ЕВИНЕ КЋЕРИ аутора Милице Краљ, 2002. године;

- Антологији савремених сонетних вијенаца на српском језику,,ЦРВЕНО ЈЕДРО ВЈЕТРА“ Љубисава Милићевића.

Добитница  је прве награде Ратковићевих  вечери поезије 1996. године. Награђена Повељом Свети Сава за књижевна дјела посвећена српском народу, 2012. године.Добитница Прве награде на конкурсу љубавне поезије у Мркоњић граду 2012. године.
 

 

КОШТАНИ

,,Жал за младост" да ти појем? Нећу...
Ја ти нисам од Врања Коштана!
Већ Љубовца која пали свећу,
за спас Рода - сваког Савиндана!

Нити појем! Нити играт умем...
Немам русе косе! Тамне пути!
Осећаш ли - како те разумем?
И како ти долазак наслутим?

,,Жал за младост" - за те песма није!
Митке беше! Тај големо воле,
носит знамен вечитог бекрије...

Ја те чекам, ко пролеће рано!
Иако ти песмом познам боле,
не викај ме, запој ми, Коштано!

ДАМЈАНОВА БУРМА
   
Дамјане, небески сине, мајчина лепото, главо!
Ако! Нек′ небо се вине! Нек′ више не буде плаво!
Модрином нек′ се боји, са светињом да се сточи!
Ја не плачем, мили моји, но ме издаше очи...
 

А куд ћу, Дамјане, роде! Куд ће ми снахе моје,
Но преко крваве воде, крвава тела да броје...
Ово су сиње кћери, западе клета их срећа!
Вама кроз пусте двери, пали се потоња свећа!

А мајци сине куку, а мајци вечита казна!
Боже, што посла ми руку,скута да не идем празна,
У црне Југове дворе! У наше пустолине...
Распукни срце до зоре, собом води ме, сине!
Мајчине очи и снаго! Бурмо од злата чиста...
А љуби - најдраже благо, Косовом што јој блиста!

 

РУСИЈИ
Чује се негде песма Козака!
И наших срца искрена звона...
Молитва с усне црвеног мака!
Јутрос смо тиши од тихог Дона!

И да те није, претихи Доне!
Па да и нема свих руских степа!
Да није тока, што ушћу тоне!
Да ниси, Русијо, тако лепа?

Свечана, бела, огромна, смерна?
С ким бих поредила љубав моју?
Јер, ја сам вернија - ти си верна!

Зато се ,,дрзнух" теби да певам!
Скрих се у топлу одежду твоју,
љубов да чекам, љубов да сневам!
 

К О С О В С К И  С О Н Е Т

Колевка Јутарњу поје, одлежу векови росни!
Овде се причешћа броје, дани дâне се посни...
Стручак свакога цвета, опојног црвеног мака,
Олтар је једнога света, где свака стопа је рака!

Време хоће да стане, кад се сећања поју!
Све непреболне ране ишту видарку своју!
Косовку, вечнога крока, царевог кондира златна,
И сестру што жална ока, крвава оплака платна!

Стаде сетна да тужи, отад се тужење пева!
Отад над Косовом кружи вапај сестара, дјева...
Никако да се назре , краја бујици суза...

Ехо силног очаја, дело је косовских муза!
Творче, нек Рука Твоја овај предео блажи,
Исконска вера моја за потомке снагу док тражи!

ИЗ ,,СВЕТОСАВСКОГ РОДОСЛОВА"

Запливај у чистој, непресушној реци,
У којој крштења примали су преци,
Велможе, очеви, пастири и свеци!
И не веруј да је изгорела нада,
У зидање новог, лепог Призрен града!
И не чуј да вода пресуши са зденца,
Владичанске круне ловћенскога венца!
Однеси, путниче, за будуће дане,
Алексе Шантиће, Дучиће Јоване!
У три своја прста – склони испод Крста,
Истину и Веру, да постоји врста,
Која путе следи, певајућ да није,
Оно туђа земља... подно Пећаршије!
Однеси, путниче, рад будућих дана,
Пут Газиместана, Високих Дечана,
На уснама песму Ракића Милана!
Од бити што јеси – па до бити ко си,
Родослове оног, ком припадаш носи!

ЗУБИМА
( који не воле сонете)

Добро вам вече, господо критичари!
Говорићу своје најдраже сонете.
Чекам! Наместите своје наочари!
И вештачке зубе! Да ме разумете!

            Да, зубе! Господо, начитана свито!
            Да гризете древне Петраркине форме!
            Кроз њих посејано лепо српско жито!
            Рекох! Не поштијем ,,непоетске " норме!

            Ја хоћу да песма буде ,,лепа цела"!
            Ја желим да певам о постању Рода!
            Мотиви ми нису та ваша одела!

            Ни ваши зуби! - Од скупог порцулана!
            Мотиви ми нису европејска мода!
            Већ васцелог Рода - дела одабрана!


Аћим Вишњић

                                            

Аћим Вишњић

 

                       Рођен 24. августа 1952.године, у Вишњића Долу, Општина Никшић, Стара Херцеговина- Црна Гора. Филозофски факултет, група за општу и југословенске књижевности завршио у Новом Саду, послиједипломске студије на Свеучилишту Загреб, Интеруниверзитетски центар Дубровник, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду, са темом: Српска национлна идеја и схватање црногорске историје у Његошевом дјелу (ментор,проф.др Мило Ломпар). Пријавио докторски рад на Филозофском факултету у Српском Сарајеву, о Филипу Вишњићу и Сими Милутиновићу Сарајлији ( ментор,проф.др Војо Ковачевић).

          Објавио је следеће песничке књиге:

         

          СТРАЖА И ГЛАС, Унирекс, Подорица (1989).

          ЗАВЈЕТ, Светигора, Цетиње (1997)

          ВИЈЕНАЦ СРПСКИ, Светигора, Цетиње (1997)

          ЧАВКЕ НАД АМЕРИКОМ, Манастир Подмаине, Будва ,

          ПЕГАЗ, Бијело Поље (2004)

ЖЕНА ЖЕТВЕ АНАВИ, ИЗ Вишњић-Подруговић, Никшић        (2006)

АНАВИ ЈАВЕ ИЗ СНА,ИЗ Вишњић-Подруговић Никшић (2006)

ТАМО НА ВОСТОКУ, ИЗ Вишњић – Подруовић, )

          ВИЈЕНАЦ СРПСКИ,друго издање, ИЗ Вишњић-      Подруговић,

          Никшић (2011)

ВИЈЕНАЦ СРПСКИ, треће дуплирано издање, САЦ, Нови  .

 

ЈУТРА СА ЦЕЈЛОНА

 

Нема те граду недостајеш

Сваком ма гдје да сам

Свугдје без тебе сам сам

Музом се препознајеш

 

Знају те јутра са Цејлона

Са Камчатке Требиња Сибира

Кад негдје ниси нигдје мира

Сви траже Ан питају гдје је Она

 

 

Свакоме створу мора земље и неба

Ти јутро си плаво

Љепотом мудрословна главо

Твоје присутство треба

 

Мај је а тада си сном

Казала ријечи нове

Одозго стигла ти и оне

И свиле се у слову мом

 

КАД ТИ ЈЕСИ

 

Ти што си ми свјетлост лила

И нестала диљем ка комета

Свјетлост си ми оставила

Осунчила два свијета

 

Ти то јесте ријеч кратка

И најтврђи темељ времни

Цјелокупност без остатка

И најкраћи осврт жени

 

Ти си витез бојна мача

Што проби ме жаром мака

Ти си друго име врача

Пред којим палост пада свака

 

Али нема те сем зрацима

У цвјетовима боја разних

Заправо те у свему има

Ти кад јеси јест и празник

 

ЛАНАЦ ОД ЗВЕЗДА

 

Бели круг звезда на главу ми сашо

Више нисам горе да светла потражим

Новом збиљом бојажљиво блажим

Не бих ли се како усамом пронашо

Ланац бели од звезда ко свила

Дира поре пролази кроз сржи

Небо цело на мени се држи

Звездана се гнезда утићила

Али звезде само и небо бескрајно

Болом вeжу без тебе земаљске

Твога белог смеха игре твоје скаске

И телесно предавање бајно

Које ни с чим нема поређења
Сем нашега рајског просветљења

 

МАК И СМИЉЕ

 

Волећемо и ја и ти

Али нашег неће бити

 

Све ће стизат ко стихија

А у њима и ти и ја

 

Гласиће се многе збиље

Проплакаће мак и смиље

 

Задрхтаће кроз камен срце

Засузиће твар кроз пице

 

Затамниће ноћу звезде

Утваре ће да се гнезде

 

Кораци ће наши многи

Сведочити час убоги

 

Али наше славље пало

Засветлиће где је стало

 

СЕЈА

Зборила му брижна Сеја

Немој мили

Виловити

Ништа зборит

Треба крити

Осјећања разумита

 

 

Једном ће те ова свита

Ненасита

Претрупити

Прекрупити

Уситнити

Изгубити

 

Зар да вило

Због тог јада

Насе пустиш вјечног гада

Да ти бисер душу смлави

Да бољитак себи прави

Да се у бој небој гласи

Тај зулумћар

Псима пасји

 

Немој мили

Виловити

Ништа зборит

Треба крити

Осјећања разумита

Па кад јутро јутру дође

Цвијеће ће миомирно

Замијенит зимњу јаду

Враг би знао зашто

Све то

Дан витезу

А два гаду

 

Зашто у тој мрак промјени

Прасвјетлост се враћа зјени

Вилен дико

Тада збори

Дан нек ти је

Мочвар живот големи је

 

УПЛЕТЕНЕ НИТИ

Како до тог мене што у теби стоји

Што тобом се снажи и тебе се боји

А без тебе нема ни сунца ни зрака

И ћутљиво стрепи испод крила мрака

               Ливаде се тобом ко цвијетом красе

Небо љетње сјајем бјеласа се

У шумама птице тобом поју

Кад слушам их слушам душу твоју

              Други дио мене у теби се скрива

Њежје божје из тебе излива

Јато звијезда свјетлост сабирају

               Руке моје звјездану сањају

Па сад како без тог дијела мене

Кад нити су тајне уплетене

 

 

ЦВИЈЕТ БОЈА

Aни В.

Зашто тако често смртиш

Говориш о још живота мало

О томе ти тако највише стало

Жеђу за лијепим ту стазу пртиш

 

Или ти цвијете то хоћеш тако

Смртни живот познајеш ближе

Осјећаш memento mori  лиже

И наше свитање ведро свако

 

О томе не бих и баш не бих

Већ о крушкама дивљим жутим

Нек осунчају нас падом у стих

 

То твоје трчање да прећутим

Нијеси било шта и било која

Знаш да жуто је цвијет моја боја

 

ШАПАТ ЖИТНЕ КОРЕ

 

У житима златним у пшеници

И црних зрна увијек има

Или за човјка или су птици

Или заједно нама свима

 

Или то нешто друго збори

Његова суштост зрење плода

Или шапуће сунчано у кори

Или још више ватра и вода

 

У печеној кори хлебних зрна

Што срп са њива птицама узе

Или његове очи поносна стрна

 

Гледају на пјеснике и на музе

На ријечи што по житима слијећу

На славски колач и на свијећу

 

СЛЕПЧЕВ ДВОЈНИК

 Раду Томову

 

Свести моја чему ли ме својиш

Где сам тачка или од ње мање

Јесу ли ме пробудиле сање

Или цела с јавом овом двојиш

 

Свести моја која ме управљаш

Неком бићу или свету нову

Мењаш ли ти моју главу ову

Или старо за новим остављаш

 

 

Куда пут ме пути и чим јава чека

Која травка који запут стражи

Ја сам Слепчев помак па ми кажи

 

Налазим се на почетку века

Жедан тајне и њенога пића

Родственик сам Филипа Вишњића

 

МАТУШКА РОССИЈА

                             Великом, Братском Руском Народу

 

Сачувај руска душо

Крушке челичне

Крушке неутрона

Сачувај све што те брани

 

Исте су чељусти против

Подлости исте

Уштиркане

 

Не дај се и због нас који смо исто

Да би цвјетали бехари руски и српски

На побрежјима и доловима

Смоленско московским

Црногорско шумадијским

Валдајским далматинским

Северним босанско херцеговачким

Средњеруским крајинским

Иним

 

Сачувај Матушка Россија

Све пушке све каћушке

Авети су видиш свуда око нас

 

Не учиниш ли тако

Умјесто бехара Дона

Крке Камчатке

Дучићева Волге Шантићева

Остаће пепео и дим

И срам

 

Прст четврти из 1054. снује смрт

Души православној души словенској

Христоликој

 

Не дај се Дорогаја уштирканим муклим

Црвеним и зеленим прстима

Чувај се Четверопрсне бездушке

Чувај све главе наше

Женске и мушке

 

Бехари твоеј Черногорији

Сербији

И свех серпских и русских земљеј

Цветут

Матушка маја

 

У Цвијету острошком пише

Чувај душу своју и нашу

Матушка Россија наша

Во вјеки веков

АМИН

 

ТРОН СВЕТОГ САВЕ

Тамо у Расу где млађан севнух

Раскошну Бога сретох слику

Он прихвати молитву усхитнику

Но Господу пред силом стрекнух

 

Светињу вечну примих са Двери

Воздиже ме пред лице сјајно

Еонима надахну оснажи тајно

Тим причестом ме преусмери

 

Омиљем житног хлеба и вина

Големог тајанства постах свестан

Свести се живот кроз пут тесан

 

А мојом збиљом за Оца и Сина

Вавек нек је Србима наук цветан

Еонски свез свети је загонетан


Вера Цветановић

Живи и ради у Бабушници као професор српског језика и књижевности у Основној школи  '' Деспот Стефан Лазаревић”.

У опусу од двадесетак наслова неки гласе: Немирне витице бршљана, С оне стране душе, Огледало запрепашћења, У загрљају смарагда, Сунце у очима, Стварности магновења, Бројаница од латица, Крилате руке детињства, Магија непокореног пламена, У ладовини погледа, Мелодија облака... (превођена на бугарски италијански и француски језик), као и Граматички приручник за ученике од првог до четвртог разреда под насловом Ја знам граматику ( Граматика поучница).

Бави се уређивачком и новинарском делатношћу (Лужничке новине, Радио Бабушница ), лектуром и уређивањем књига; Покретач је и главни и одговорни уредник школског листа „Ђачке искре''. У својој школи од 2003. године организује '' Малу песничку школу '', из које су изнедрена четири зборника дечјих литерарних остварења.

Пише песме за децу и одрасле, хаику, приче, драме, есеје. Сарадник је више листова, заступљена у многим часописима, зборницима, антологијама. Носилац је бројних награда и признања. Члан је Удружења књижевника Србије.

***

                        

         “ИСКРА БЕСАМРТНА

          (Поводом двестогодишњице Његошевог рођења)                      

У живот свога народа

још има много удела.

И свих оних који га чују.

 

Нови Његош у сваком новом времену

песничким огњем у „борби непрестаној“.

 

Духовну драму свога народа
 песничким формулама пројављује;

 универзум обнавља изнова.

 

            У мрак и мук када све упадне,

            пред очима мисао изгрева:

 „Над свом овом грдном мјешавином

             опет умна сила торжествује“.

 

 

 

Од  Бога обдарен да нас сачува

расејане и прогањане. И себе!
Велико памћење њиме се прелама,
те бесамртна искра исијава.

 

Да је није, како би нам било?

Све би људско у заборав пало;

у времену ми бисмо посустали.

 

Своју тајну с небом је везао,

из „Божанских извора“ извире.

Може ли се штогод оној Књизи

у којој је оставио душу,

њом хранио, бранио векове?

 

Па и данас, ето, испонова,

умишљених генија завера

разименује име језика.

Јововске ли муке у некрста.

Зло им мрачи искре пред очима.

 

У олтар је мржња ударила.

Памћењу се темељ раскопава.

Виновника нема, а има га:

да не има језика ког има.

 

Али народ ваког је мишљења

Ко да свако има свог Његоша

Све пролази, Његош нам остаје,

Његов увид у реч и моћ њену

Наду враћа, веру; снагу даје.

 

„Глас је његов неба влијаније“

 

***

            ВЕРА ЈЕ ИМЕ МОЈЕ

 

Кад кренеш онамо где се ниси упутио

Кад почнеш да постајеш оно што не желиш

Кад заборавиш Бога

Кад се у теби пробуде сизифовске тежње

Кад будеш престајао мислити срцем

Сети се имена мога

 

Помени име које универзуме помера

Призови скрушено у молитви

               Вера

                                  Вера

                                           Вера

Њиме не може да се манипулише

Нити му се може одузети штогод

Нити је потребно додати му више

Име моје

              Везује

                       Повезује

                                      Обавезује

 

Многолетно и полетно

Осторучено

У Христу обожено

За олтар заденуто

На крст часни окачено

 

У времену сазрело

У снази огрезло

Узорношћу оковано

Словољубвем озарено

 

Славосветно и полетно
Име моје        

 

Када кренеш онамо где се ниси упутио

Када почнеш да постајеш оно што не желиш

Када заборавиш Бога

Када се у теби пробуде сизифовске тежње

Када будеш престајао мислити срцем

 

Сети се имена мога

Биће светлост твога пута

                                                ***                             И КАД НИСИ ТУ

 

И осмех

И љубав

И дрхтај мога гласа

И ехо којим одзвања

И поглед којим те пратим

И кад ниси ту

И опомене

И вечност о којој тако често говориш

И вера којом је овераваш

И око сјаја невидљивог

И рука топла којом те грлим

И кад ниси ту

И реч блиска

И сигурност да смо дело једне руке

И да је баш она творац моје душе близнакиње

И убеђење да без тога мој сан не би имао смисла

И мисао као вода која дарежљиво извире из земље

И кад ниси ту

И звезда у срцу

И чистота упркос свему

И музика ветра и шапат говорљивих трава

И облак којим сам постала да се Сунцу приближим

И визије у којима видим наду и тамо где је нема

И кад ниси ту

И дрхтај мога гласа

И ехо којим одзвања

И поглед којим те пратим

И љубав

И пут и истина

И осмех

И душа милостива

И дом који се молитвом зове

И доброта и лепота света Божјега

И ти си ту

                                       ***

ДАНАС

Опсењена

                        Поново ћу бити срећна

                        Тако ми очињега вида

                        Пронаћи ћу у себи

                        С предумишљајем

                        Део тебе

                        И показаће се најдражи део мене

 

                        Данас сам неопозиво решила

                        Дозваћу наново ону мисао

                        Наливену тобом

                        Што неумољиво крстари

                        Под левим делом мојим

                        И дамара повремено

 

                        Продужићу овај дан

                        До вечности

                        Растурити поткожне мравињаке

                        И вратити сан и спокој

 

                        А свеже букете смркнутих осећања

Избацићу из леве преткоморе

Оставићу само корен

Као залогај неба

 

Данас ћу победити себе

                                                          ***

             СРБСКИ ВОЈНИК

 

На старом зиду куће у селу

чувам једну предивну слику:

висок човек, наочит, стасит,

 

често у сатима размишљања,

загледам тај лик драг и мио,

у оделу војничкоме.

Боже, какав ратник је то био!

 

У ставу мирно, са главом горе,

о појасу сабља омања,

истурене јуначке груди,

красе многа одликовања.

 

А на капи правој србској,

сјајна круна са два мача;

прослављеној у голготи

омиљена  нам  шајкача.

 

У погледу пркос носи

Слободи у очи гледа

Поносом му чело зрачи

Србски војник, мој прадеда!

                              ***
              ЗАЉУБЉЕНА

Не знам шта ми је ових дана,

            нешто се у мени чудно збива.

            Час ми се смеје, час бих да плачем,

            плашим се помало, а нисам крива.

 

            Нечије зелене очи ме прате,

            срце поскочи, удара, бије;

            на трен ми јабуке у образима,

            онда, одједном, ништа  ми није.

                                   

Шта се то стварно мени дешава?

            То неко са мном шалу збија,

            крадомице ме однекуд вреба,

            нелагодно ми, а опет, прија.

 

            Узмем да читам, буљи из књиге;

            у клупи до мене са мном дише,

            подигнем главу, посматра ме,

            почнем да пишем, он са мном пише.

 

            У било којој учионици

            из сваког угла у мене зури;

            на одмору ме у стопу прати,

            кренем да трчим, он за мном јури.

 

            Неко ми добро јутро каже,

            неко пожели лаку ноћ,

            неко са мном у сан уплови;

            тај неко нада мном има моћ.

                                     

 У глави хаос, све ме нервира.

            Постала сам трапава јако:

            спотакнем се, оборим, сломим,

            не умем ништа и не знам како.

                                                           

Тата се љути: Зар и ви мали,

            морате бити помахнитали?

            Док мама изнад свега брине:

            Заљубљена си, изгледа, сине!

 

            Ја дрхтим, ћутим, поглед у страну,

            то је, знала сам, ал' нећу рећи.

            Не могу, не смем; тајна је моја.

            Страшноме суду морам утећи.

***

ТИХИ ПРОТЕСТ

                            

Ветар врапцу шапуће:

            Стигло нам је пролеће.

            Цвеће, птице и бубице

            помолиле своје лице.

 

            Три прелепе висибабе

сагле главу крај тарабе;

            на све стране кукурека,

            поскакује сиви зека.

 

            Уз травицу мравић крен'о,

            ево роде, ласте ено.

            На тополи голуб гуче,

            голубицу срео јуче.

 

            Лептир слетео на ружу,

            добар дан је рекао пужу.

            Сви су овде, баш је страва,

            започиње журка права.

 

            Врапцу се је ражалило

            па је ветру одвратио:

            Драги су ми, баш су мили

            али где су зимус били?

            Ја сам вазда с вама био,

          они су се негде крили.

 

                                *** 

ДО УШИЈУ ЗАЉУБЉЕН

                              

          Лепа принцеза Бела Бреза

            и принц Храст Горостас

            на пропланку једном расли,

            расли, расли, па порасли.

 

            Шумори Бреза, круницом њише,

            Храст шири гране и уздише.

            Упућује јој поглед снен,

            до ушију је заљубљен.

 

            Поклања јој бројанице

            направљене од гранчице,

             од ресица и листића

            и латица од цветића.

 

            Кад год јој види сунце у коси,

            решава се да је запроси.

            Али чим крене о том да зуцне,

            углавном нешто невешто муцне.

 

            Бреза га гледа и не схвата.

            Она га воли као брата.

            Пружа му утешно своју руку

            и пита ко му задаје муку.

                                                ***                                 

 ТРЕНУТНА ОДЛУKA                        

          За удварање немам дара!

            Кажу таквима да су шоње.

            Велика љубав ми је Сара,

            а појма немам како ћу до ње.

 

            Размишљам тако, бистрим и мутим,

            на који фазон да је смутим;

            слутим, никад јој нећу прићи,

            око мене живот... ја само ћутим.

 

            Сунцокрила девојчица

            не види тугу мојих дана;

            чаврља около ко ластавица,

            увек је ведра, насмејана.

 

            Посматрам је и не знам шта ћу.

            Да ли да замолим неког другара

            уместо мене да јој приђе,

            невољу моју да јој дочара.

 

            Али не, не смем  то да покушам.

            Врло погрешно може схватити.

            Недолично је... Ма није згодно...

            А, можда ће ме и исмејати?

 

            Другови моји примећују:

-Ти, брате, ниси сасвим чист.

С тобом нешто није у реду,

окрени већ једном други лист!

 

Не марим шта то они соле.

У срцу моме лептир трепери.

Немам о томе шта да им кажем.

Негде сам сасвим у другој сфери.

 

Ко у мехуру од сапунице,

лебдим негде, у празно бленем.

У очима ми њено лице,

данима тако... само венем.

 

Одлуку доносим у једном трену:

са стуба туге морам сићи;

решићу то једним потезом,

овога трена ћу јој прићи!

 

             Прикрао сам се полако с леђа,

нежно повукао машне јој жуте

и стресао се, онако, мушки

ко тата после чашице љуте.

 

             Одважно подигох главу,

угуших смушеност рукама голим,

а речи саме ко из пушке:

- Саро, ја те волим!

 

Она ме погледа враголасто:

-Зар је то могло само тек тако?

То хоћу и ја теби да кажем,

ал' мислила сам да није лако.

 

Лептир у грудима залепрша,

она је бајка, вила из сна!

Прозборих дивећи се самоме себи:

- Ето, Саро, такав сам ја!

 

 

          


Љубомир Вујовић

ВИНОГРАД*

Низ падину трсје трси, Божјим даром дивот плода

Руји јесен, оку прија, Грозд до грозда чокот прси

У милини новог рода, Једрим зрном драгост клија
Нектар зрене, лозу свија, Испод неба, древног свода
Низ падину трсје трси, Руји јесен, оку прија

Трепти трептом лист до листа, Виноградом смирај мири

Сунцем грљен, росом рошен, У богатству боја блиста

Док низ вреже лахор пири, Благодарност душом шири

Разливима нежног киста, Кишом купан, браздом кошен

Трепти трептом лист до листа, Сунцем грљен, росом рошен

 

Још пар дана да отраје, Још пар ноћи миловања

Да му звезде златом сјаје, До берача и до брања

У љубави топлог неба, Све по реду, како треба

 

Па кад стигну мили гости, Биће сласти за дечицу

Биће грожђа и радости, И за пчелу и за птицу

Биће песме од давнина, Биће роде доброг вина

 

*Песма се може читати вишедимензионално:

- хоризонтално:  болдиранo + неболдирано
- вертикално: само болдирано;- вертикално:  само неболдирано
Строфе могу да се укрштају и читају и дијагонално:
- болдирано – неболдирано;   - неболдирано- болдирано

 


НАРОДНА БИБЛИОТЕКА "СТЕВАН СРЕМАЦ" НИШ

 

 НАГРАЂЕНИ ЧИТАЛАЧКИ ДНЕВНИЦИ НА ЛИТЕРАРНО-ЛИКОВНОМ КОНКУРСУ ЈА ИМАМ ТАЛЕНАТ-ТАЛЕНАТ ЗА ЧИТАЊЕ, РАСПИСАНОМ ПРВИ ПУТ- 2012.

 

Стални сарадник Удружења писаца "Чегар" Ниш Народна библиотека "Стеван Сремац" у Нишу и њено Одељење за књигу за децу, којим руководи Мира Церовић, организовало је нови сусрет деце са песницима, члановима и сарадницима Удружења писаца "Чегар" Ниш. Повод за сусрет била је додела признања ученицима основних школа који су на конкурсу "Ја имам таленат за читање" постигли најбоље резултате. На сусрету поред деце добитника признања учествовали су и песници за децу: Милоје Дончић, Мирјана Балтезаревић, Миња Илијева и Лела Стојановић. Сусрету су присуствовали: директор Народне библиотеке "Стеван Сремац" Ниш Небојша Васић, руководилац Вукове задужбине у Нишу Милунка Вуковић и председник УП"Чегар" Ниш Мирослав Мишо Бакрач. Програм је припремила и истим рууководила Мира Церовић.

 

Резултати онкурса
''Ја имам таленат – таленат за читање''

 

Одељење књиге за децу Народне библиотеке ''Стеван Сремац'' организовало је  културно-пропагандну акцију '' Ја имам таленат – таленат за читање'', у жељи да се повећа читаност код ученика основних школа и да надарена деца, марљиви читаоци, не остану у сенци неких других талената,

Конкурс ''Ја имам таленат – таленат за читање'', расписан је 09.01.2012.године - 01.05.2012.године.

 

 

Награда-диплома за

најмасовније учешће

 (додељује се школи-директору)

 и наставници

 

ОШ „Учитељ Таса“ из Ниша

директор, Миодраг Пејић

 

Светлана Медар, професор српског језика

Похвалнице директорима школа

            

             и

             

наставницима

 

ОШ „Иво Андрић“ из Ниша

директор, Ратко Ђенић

 

Снежана Мушкић,учитељица

Марина Стојковић, учитељица

Марија Митић,учитељица

Данијела Мићуновић, учитељица

 

 

 

 

 

 

 

ОШ „Ћеле Кула“ из Ниша

директор, Соња Цветковић

 

Љиљана Марковић,учитељица

 

 

 

ОШ „Цар Константин“ из Ниша

директор, Ненад Стефановић

 

 

Јелена Васовић, професор српског језика

 

 

 

ОШ „Вожд Карађорђе“ из Ниша

директор, Милена Костић

 

Бранислава Миленковић, учитељица

 

 

 

ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Ниша

директор, Саша Ничић

 

 

Петар Петровић, професор српског језика

 

 

ОШ „Чегар“ из Ниша

директор, Горан Динић

Сузана Првуловић,учитељица

Весна Станојевић, професор српског језика

 

 

ОШ „Радоје Домановић“ из Ниша

директор, Душица Тричковић

 

 

 

Зорица Ђорђевић, учитељица

Снежана Николић, вероучитељица

 

 

ОШ  „Иван Горан Ковачић“ из Нишке Бање

директор, Стева Тричковић

 

 

Сузана Јоцић, учитељица

Оливера Пешић, учитељица

 

ОШ  „Бранко Миљковић“ из Ниша

директор, Мирослав Станић

 

 

Драгана Пешић Главашевић, професор српског језика и библиотекар

 

 

 

 

 

ПРЕДШКОЛСКИ УЗРАСТ

 

1.место

 

Јован Симић, предшколски узраст

 

 

2.место

Александар Костић, 5 година

 

 

 

 

 

 

ПРВИ РАЗРЕД

 

 

  1. место деле

1.

 

 

Близанци

Анђела Гајић, I/3    и

 Александар Гајић, I/3

 

ОШ „Иво Андрић“ из Ниша

2. место

 

Даница  Деспотовић, I/3

 

ОШ „Иво Андрић“ из Ниша

3. место

 

 

Вељко  Младеновић, I/3

 

ОШ „Иво Андрић“ из Ниша

 

 

 

 

 

ДРУГИ РАЗРЕД

 

 

1. место

 

 

Емилија  Вучковић, II/5

 

ОШ „Иво Андрић“ из Ниша

2. место

 

Алекса  Савић, II/4

 

ОШ „Радоје Домановић“ из Ниша

 

3.место

 

деле

 

3.

 

 

 

Исидора  Потић, II/1    и

 

Ђорђе  Марковић, II/5

 

 

 

ОШ „Цар Константин“ из Ниша

 

 

ОШ „Иво Андрић“ из Ниша

 

 

 

 

 

 

ТРЕЋИ  РАЗРЕД

 

 

1. место

 

 

Александар Ђорђевић,  III/2   

 

ОШ „Ћеле Кула“ из Ниша

2. место

 

Марија  Коцић, III/2   

 

ОШ „Ћеле Кула“ из Ниша

3.место деле

3.

 

 

 

Соња  Глигоријевић, III/2    и

Тамара  Савић, III/2   

 

ОШ „Ћеле Кула“ из Ниша

ОШ „Ћеле Кула“ из Ниша

 

 

 

 

 

 

 

ЧЕТВРТИ  РАЗРЕД

 

 

1. место

 

 

Тадија Мутавџић,IV/4

 

ОШ „Вожд Карађорђе“ из Ниша

2. место

 

Митар Миленковић, IV/4

 

ОШ „Вожд Карађорђе“ из Ниша

3. место

 

 

Сања Јеремић, IV/4

 

ОШ „Вожд Карађорђе“ из Ниша

 

 

 

 

 

 

ПЕТИ РАЗРЕД

 

 

1. место

 

 

Теодора  Лазић,V/3

 

ОШ „Учитељ Таса“ из Ниша

2. место

 

Уна  Петровић, V/5

 

ОШ „Учитељ Таса“ из Ниша

3. место

 

 

Младен  Пејчић, V/3

 

ОШ „Учитељ Таса“ из Ниша

 

 

 

 

 

 

 

 

ШЕСТИ РАЗРЕД

 

 

1. место

 

 

Андреј  Средојевић,VI/1

 

ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Ниша

2. место

 

Ангелина Петковић, VI/3

 

ОШ „Цар Константин“ из Ниша

3. место

 

 

Миона Чабаркапа, VI/3

 

ОШ „Цар Константин“ из Ниша

 

 

 

 

СЕДМИ РАЗРЕД

     нема радова

 

 

ОСМИ РАЗРЕД

 

 

  1. место

и

апсолутни

победник

 

 

Тара Станковић,VIII

 

ОШ „Чегар“ из Ниша

 

 

 

Чланови жирија:

1.        Драгана Пешић  Главашевић, дипломирани филолог за српски језик и југословенске књижевности-председник жирија

2.        Ивана Хофман, дипломирани психолог

3.        Ивана Радојковић, дипломирани педагог

 

Жири се у свом раду водио следећим критеријумима:

-          бројем прочитаних књига

-          обрадом дела

-          ликовни доживљај дела

За неку децу био је то први корак у којем су исказали доживљај прочитаног. Да неби били  „прекинути у лету“ жири се трудио да у њиховим радовима награди оно најбоље.

                                                                                      Драгана Пешић Главашевић, председник жирија

 

 

 

На  конкурс , '' Ја имам таленат – таленат за читање'', који је расписала Народна библиотека ''Стеван Сремац'' Ниш, пристигло је неколико стотина радова. Захваљујемо се деци, наставницима и школама из Ниша што су својим ентузијазмом, радом и сарадњом показали да је књига најбољи пријатељ који повезује свет.

Деца која су у различитим категоријама ( разредима) освојила I, II и  III место добијају дипломе, медаље  и пригодне награде, у виду поклона.

Најуспешнијим учесницима Конкурса, награде ће бити свечано уручене 26. маја  2012.године. у Одељењу књиге за децу, у нашуј читаоници (Синђелићев трг, бр. 2), са почетком у 13 часова.

За доделу награда и диплома биће приређен пригодан програм под називом „Духовно и световно у љубави“.

Телефони за више информација:  018-523-605 begin_of_the_skype_highlighting end_of_the_skype_highlighting, 063-117-8474 begin_of_the_skype_highlighting              end_of_the_skype_highlighting

 

Срдачно вас све поздравља Одељење књиге за децу,  Народне библиотеке ''Стеван Сремац'' Ниш.


ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ СЛОБОДАРСКИХ ТРАДИЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА

Шајкача, национални симбол српског народа и његове војске;
Чувала главу на Брегалници, Церу, Колубари, преко Албаније;
Са поносом ношена међу маслинама, пред младим Гркињама;
Играла у српском колу на обалама Крфа;
Скидана са главе у знак почасти умрлим јунацима;
Сазебњом очекивана;
Са радошћу дочекивана од најмилијих у Србији;
На пут без повратка одлазила са умрлим ратницима!

* * *

ДРУШТВО  ЗА НЕГОВАЊЕ СЛОБОДАРСКИХ ТРАДИЦИЈА СРБИЈЕ НИШ, основано је 2011. године са програмском оријентацијом да кроз своје активности  негује и развија слободарске традиције српског народа и помаже развоју српског нацуионалног бића.
Председник Друиштва је Миодраг Милић. Председништво Друштва чини једанаест чланова: Милић Миодраг, Радивојевић Рале, Стаменковић Витомир, Маркић Мiлена, Илић Дракча, Бакрач Мирослав Мишо, Стојановић Милутин, Нечовска Јорда, Јовановић Динић Славица, Милошевић Станица и Љубо- мировић Грујица.

Контакти: телефони  018 532-191, моб.0641248058 (Миодраг Милић) и 018 238-089  , моб. 0642662661 (Рале Радивојевић)

* * *

Удружење писаца "Чегар" Ниш полазећи од своје програмске оријентације да кроз књижевно стваралаштво и активности које реализује ради на  неговању и развијању слободарских традиција  српског народа  у Друштву за неговање слободарских традиција Србије има  трајног сарадника.

* * *

АКТУЕЛНОСТИ

Почетком маја 2012. године 70 чланова ДНСТС Ниш посетило је  Републику Чешку. Циљ путовања била је посета Спомен костурници у Јидриховцима  ради одавања почасти посмртним остацима Срба који су у костурници похрањени.Вођа пута била је Славица Јовановић Динић. Поред Јидриховаца извршена је посета Прагу и Карловим Варима и обилазак  знаменитости у тим местима. Све  чланове примила је у своју аудијенцију амбасадорка Републике Србије у Чешкој.

* * *

Чланови ДНСТС посетили су Удово у Републици М;акедонији и одали почаст сенама 268 српских регрута које су, под командом аустроугарског команданта, мучки убили бугарски и турски војници на Велики Петак 1915. године.  Вођа пута био је Рале Радивојевић.

* * *

У дане 16. и 17. јуна  ДНСТС организује излет у Источну Србију. Посетиће се: римски град  Виминацијум, Голубац, Лепенски вир,  Капетан Мишин брег, Доњи  Милановац, Ђердап, манастири Вратно иБуково,Бор, Борско језеро, Брестовачка бања, Гамзиград...Вођа пута Миодраг Милић.