Живот ми је рано прекинуо снове
Сваки мој трен туга се зове.
Са мојих пет заврших бајку
Сад сам без оца, немам мајку.

Од тада лутам сама у мраку,
ја немам њих. ал имам баку.
Као да слути моју муку,
на мој образ спусти руку.

Милује бака образе моје,
али се сузе ко пчеле роје.
Свака их суза преклиње, моли,
зашто сам сама душа их боли.

Зашто пре сунца удари гром,
растури срећу, љубав и дом?
Сви су кренули стазама својим,
ја немам куда, зато се бојим.

Отац се понекад сети мене,
тада ми суза сама крене.
Мајка са другим човеком живи,
што немам среће нису криви.

Сад имам седам,. крећем у школу,
ал' нисам сама у своме болу.
Мене је моја учила бака:
,,Сунце долази после мрака!''