Сећања

Др Ратко ПЕЋАНАЦ, пуковник, примаријус, један од оснивача Удружења писаца,,Чегар’’ Ниш. Аутор дивног поетско прозног дела ,,Крвав печат’’, ГИП ,,ПУНТА’’ Ниш 2003. године..Рођен 1943. Преминуо 2008. године

Памтимо и стихове његове песме Вечна тишина:

,,Да ми гроб буде изнад равни земље,
У ливадском цвећу,
у зеленилу сремуша,
натпис гробне плоче,
вихору да пркоси,
и угасле очи,
према Слободи и Сунцу...
* * *
Окамењена жал
Угашен живот, пламен и свијећа
туга сузног ока и мајке и жене
судбу своју гледа у одливку воска
у животу оста туга скамењена
Симбол уклесан живот васкрсава
на поколења суза срама није пала
честитост предака луч нам вјечна
Некропола наша сјен и светилиште
узлети слободарства звоњава звона
пламени свијећа ватре нам вјечне
у живописном храму опрост гријеха.
* * *
Човјеков бијес је разарао свијет
У памћењу урезан сунчани зрак
Вид изгубљен тама и мрак
У слуху трепери времена хук
Неразум разуму стао на пут,,
* * *


Наталија ТОПОЛЧЕВИЋ, песникиња која је поред песничког дара имала изузетан смисао за певање. Један је од оснивача Удружења писаца ,,Чегар’’ Ниш. Читалачкој публици представила се збирком песама ,,Тражим те,,

Ако једном кренеш
 У крајеве далеке...
 Понеси белутак
 Са обала реке.

 Као драги камен
 Да те стално прати;
 Ко најдражи знамен...
 Да те мени врати.

 Сети се брзака
 И најлепших снова;
 Где је травка свака
 Пуна узазова.

 


Јордан СТОЈАНОВИЋ. Био је један од оснивача Удружења писаца ,,Чегар’’ Ниш. Рођен 1927. године. Преминуо 2010. године. У раду Удружења оставио је велики траг.. Аутор аутентичног ратног дневника који је водио у време Другог светског рата, као борац партизанских јединица на југу Србије.

* * *
 

Дочек који се памти

Пред нама се налази Ниш, град кога бране јаке непријатељске снаге. Врше се последње, сложене припреме за предстојећу борбену акцију. А онда покрет.

Постепено савлађујемо падине Селичевице на којима непријатељ пружа жилав отпор. Заузели смо Вукманово и Бербатово и сада, надомак Ниша, у Првој Кутини освајамо његову спољну одбрану. Незадрживо!

Субота. Четрнаести октобар. Јуришамо. Иза нас остају предграђа. Непријатељ се грчевито брани.

— Пази, друже, са онога балкона дејствује митраљез — упозори ме један цивил који истрча из своје капије. Осусмо паљбу по кући из које престаде пуцњава. Махнух руком цивилу и продужих даље.

Око подне, у центру града сретосмо борце других бригада наше дивизије. Град је ослобођен. Одушевљењу нема краја. Све је наједном оживело. Хиљаде људи слило се на улице Ниша, да поздраве своје ослободиоце. Доносили су дарове и делили их нашим борцима. Сузе радоснице теку низ образе људи и жена, који нису заборавили страхоте Црвеног Крста и Бубња. Нишких казамата и стратишта на којима је царовала смрт.

 Командант мога батаљона, Никола Баста, обавести нас да је наша 10. бригада прва ушла у град. Рече нам да су садејствујуће 4. и 16. бугарска дивизија у град ушле тек кад је ослобођен. Нису нас подржале у нападу. Обесхрабри нас вест да пљачкају и харају и да је обавештен Врховни штаб, који је интервенисао.


Михајло А. Илић

Напустио нас је МИХАЈЛО А. ИЛИЋ.Отишао је у бескрај човек који је  био један од оснивача Удружења писаца ,,Чегар" Ниш и његов први председник. Оставио је иза себе веома широк опус романа, прича, афоризама, монографија...На своме животном путу дугом 83 године постигао је много. Створио је предивну породицу, имао блиставу каријеру у којој је досегао до највишег војног чина, чина пуковника. Обављао је бројне одговорне дужности међу којима и дужност војног изасланика СФРЈ у Бугарској. Написао је десетак романа. За романе Зови ме оче и С оне стране сунца добио је награду Фондације "Драгојло Дудић". Писао је о догађајима који су обележавали српску историју двадесетог и двадесет првог века, од којих  је у неким и сам учествовао. Карактерисала га је  сажета, афористична мисао, изванредан драмски заплет, савршена повезаност догађаја о којима је писао и изванредна дескрипција. Дивним стилом и умешно вођеном фабулом приморавао је читаоца да  на предах чита његова дела.Нека га прати незаборав.


Драгољуб Дража Милојковић

                              

                Драгољуб Дража Милојковић

                           (1935 – 2015)

Напустио нас је Драгољуб Дража Милојковић.Плодан писац и диван човек.

Када смо се пре десетак година  окупили са намером да формирамо једно књижевно удружење као већ афирмисани књижевни стваралац, са око петнаест објављених књига, придружио нам се да подржи и са нама осталим реализује ту идеју, која је у једној празнини  књижевне презентације требала да покрене стваралачку мисао великог броја нишких писаца и допринесе афирмацији и представљању јавности књижевне речи учаурене у ужим, углавном елитним, књижевним круговима и скоро недоступна широкој јавности, жељној да чује  ту отуђену књижевну реч.

Од првог дана импоновао нам је Дражин стваралачки порив и његова окренутост потреби да се  започети посао реализује, да Ниш добије једно удружење књижевника окренуто ширим масама, љубитељима поезије и књижевности уопште.

Цењен због његовог широког, разноврсног књижевног опуса уважаван је  у групи прегалаца који су на тој идеју радили.Таквим је сматран све до последњег даха као неко кога краси упорност, смисленост, креативност и разноврсност израза, што је све уистину поседовао.

Његова хумористичка штива често смо чујали на радио таласима и читали у његовим књигама. Оплемењивала су нас ведрином духа, стварала атмосферу духовне растерећености и доводила до смеха без кога је сваки дан изгубљен дан.

Његови епиграми, које је као књижевни израз често користио, указивали су на суштину друштвених проблема који прате овај народ и опомињали на погубност ужих и ширих друштвених појава пред којима Дража никада није затварао очи.

Поезија му је била специфична. Одражавала је свакодневицу која се живи и осећа срцем, а два обимна романа Сперушкени цвет и Грах(у два тома) као круна његовог књижевног стваралаштва су потресне приче утемељене на истинитим, драматичним и трагичним  догађајима у његовом родном Заплању.

Његови ликови Јагода – Года и Микаил представљају неизмерену трагику коју живот може да подари. Они живе и доживљавају све у условима заплањског села, у раскошном колориту пејзажа које је Дража одсликао крајње објективно и верно са свим особеностима људи, богатством обичаја, са утемељеним заблудама и последицама које оне доносе. Учинио је то тако да и онај ко не познаје Заплање све што се тамо догађа прима као нешто своје, блиско и присно.

Оно што чини највећу вредност ових дела свакако је језик, изворни сврљишко заплањски дијалект и лексика. Дража је учинио да се тај народни језик Заплања чува и сачува за генерације које долазе, и да није учинио ништа друго осим тога било би то довољно за памћење и славу.Овим је Дража Милојковић подигао свевременски споменик Заплању и не само одужио се свом родном крају него је тај крај задужио да га вечито памти.

Није Дража био само књижевник. Као врестан економски стручњак и магистар економнских наука  објавио је преко 80 стручних радова из области економије. Био је члан реномираног мешовитог хора“Учитељска лира“, писао је  текстове за песме од којих су неке компоноване и веома лепо је свирао на усној хармоници. Укупно био је свестран уметник и стваралац.Нек му је слава и хвала.

                                         Мирослав Мишо Бакрач